Композитор месеца – Јан Сибелијус

Јан Сибелијус је рођен 8. децембра 1865. године у Хемелини, граду на југу тадашње Велике кнежевине Финске, која је од 1809. до 1917. била у саставу Царске Русије. Интересовање за музику испољио је још у детињству, иако су се његови родитељи противили одлуци да музику изабере за свој животни позив. Биографи бележе да је млади Сибелијус у наступу огорчења због њихове одлуке често одлазио у природу како би свирао виолину. У четрнаестој години почео је да учи певање, а потом је студирао теорију музике, композицију и виолину. У оквиру трија, музицирао је са својом сестром Линдом, пијанисткињом, и братом Кристијаном, талентованим виолончелистом, који ће постати један од угледних финских психијатара и професор на Универзитету у Хелсинкију. Из ове, ране стваралачке фазе датирају Сибелијусова камерна дела, међу којима су трија, квартети, као и камерна композиција Капи воде. Године 1881. Сибелијус је похађао часове виолине код Густафа Левандера. Препознавши у младом уметнику изузетан таленат, Левандер га је охрабрио да започне и јавне наступе, те је већ 1886. у концертној дворани у Хелсинкију, тада двадесетједногодишњи Сибелијус изводио солистичку деоницу у Виолинском концерту Феликса Менделсона. Иако су критичари и публика његово музицирање топло прихватили, Сибелијус је био решен да постане композитор.

Након неколико година проведених на Универзитету у Туркуу, где је студирао право, од 1885. до 1889. године похађао је студије музике на Музичком институту у Хелсинкију, који од 1939. носи његово име – Сибелијусова Академија. У овом периоду, на Сибелијусов композиторски рад утицао је и Феручо Бузони, са којим је композитор успоставио доживотно пријатељство. Поред њега, ту су били и Сибелијусови блиски пријатељи, пијаниста и писац Адолф Паул, као и будући диригент Армас Јарнефелт, који је младог композитора упознао са својом, тада изузетно утицајном породицом, као и са сестром Аино, са којом ће Сибелијус ступити у брак 10. јуна 1892. године и са којом ће провести наредних шест деценија. Једно од најзначајнијих Сибелијусових дела из периода студија је Соната за виолину у Еф дуру, која звучно наликује музици Едварда Грига.

Године 1889. отпутовао је у Берлин како би наставио студије, а током боравка у овом граду, присуствује бројним концертима и операма, међу којима и премијерном извођењу Штраусовог Дон Жуана. Потом је из Берлина отпутовао је у Беч, где је до 1891. године на Конзерваторијуму похађао часове код Роберта Фукса и Карла Голдмарка. У аустријској престоници посебно се заинтересовао за стваралаштво Антона Брукнера, сматрајући га, како је и сам једном приликом истакао, „највећим живим композитором", али и за Бетовенова и Вагнерова дела.

Са буђењем националне свести у деветнаестом веку композитори бројних европских земаља тежили су да кроз музику успоставе препознатљиве уметничке гласове својих народа, а како је у Финској пре 1800. године мало тога било записано, примарни начин очувања њихове традиционалне културе односио се на пренос усменим путем, "са колена на колено". Године 1835. Елиас Ленорт објавио је фински национални еп Калевала, са поднасловом Старе песме из Карелије о давним временима финског народа, а у част овог епа сваког 28. фебруара се обележава Дан финске културе. Након што је чуо премијерно извођење симфонијске поеме Аино финског композитора Роберта Кајануса, засноване управо на женском лику из епа Калевала, Сибелијус је дошао на идеју да се и он опроба у симфонијској музици, започевши подробно проучавање овог капиталног дела финске литературе. Сибелијус је рад на партитури започео 1800. године, назвавши дело Кулерво. Првобитно је имао идеју да напише композицију троставачне или четвороставачне структуре, међутим, инспирисан трагичном судбином Кулерва, једним од јунака Калевале, дело је две године касније довршио као вокалну симфонију за сопран, баритон, мушки хор и оркестар. Кроз пет ставова Сибелијус је својим позноромантичарским музичким језиком евоцирао дух финског фолклора и оркестрацијом заснованом на претежно тамним бојама описао различите периоде из живота јунака, насловивши их: Увод, Кулервова младост, Кулерво и његова сестра, Кулерво одлази у рат и Кулервова смрт. Стихове и дијалоге изводе солисти и мушки хор у трећем и петом ставу, док су остали ставови инструментални.

Дело је премијерно изведено 28. априла 1892. године у Хелсинкију, када је солистима, хором и оркестром дириговао композитор, а оно је за његовог живота изведено само још четири пута. Непосредно пред смрт 1957. године, Сибелијус је у партитуру унео извесне измене, међу којима је највећа ревизија оркестрације Кулервове тужбалице из трећег става.

У првој емисији септембарског циклуса слушаћете како Кулерво, опус 7 Јана Сибелијуса изводе Симфонијски оркестар из Борнмута, Мушки хор Хелсиншког универзитета и солисти: Раили Костиа, сопран и Уско Витанен, бас-баритон. Диригује Паво Берглунд. Архивски снимак из 1971. године објавила је кућа Ворнер Класикс.

Уредница Ирина Максимовић Шашић