Композитор месеца – Жил Масне

Након смрти Амброаза Томе фебруара 1896. године, Маснеовог професора и колеге, остало је упражњено место директора париског Конзерваторијума. Француска влада је 6. маја исте године објавила да је Маснеу понуђена та позиција, али да ју је он одбио, а већ наредног дана на место директора ове високообразовне институције именован је Теодор Дибуа. Пошто га је сматрао за типичног представника академизма, Масне је, након готово две деценије које је провео на Катедри за композицију, поднео оставку и на место професора, истакавши да је на Конзерваторијуму био само због лојалности према свом професору, уз речи да је „веома нестрпљив да напусти академски рад у корист компоновања". На месту професора композиције на Конзерваторијуму Маснеа је наследио Габријел Форе, који није неговао посебно интересовање према његовој музици, сматрајући Маснеов композиторски стил застарелим.

Један од ретких "излета" из домена опера и сценских остварења Масне је имао 1902. године када је завршио последње тактове партитуре Клавирског концерта, остварења на којем је почео да ради 1863. године, током студијског боравка у Риму. У писму које је послао сестри из италијанске престонице истакао је следеће: „Све више радим за клавиром... проучавам Шопенове етиде, али и маестрална Бахова и Бетовенова дела писана за овај инструмент". Маснеов Клавирски концерт премијерно је изведен 1. фебруара 1903. године на париском Конзерваторијуму. Том приликом солистичку деоницу изводио је Луј Демије, коме је композитор и посветио ово остварење, али након слабог пријема у круговима критичара који су га оценили као „превазиђен концерт у салонском стилу који се не уклапа у укусе 'савременог' париског друштва", оно је пало у заборав.

Од 1900. до смрти 1912. године, Масне је водио миран живот, усмерен првенствено на компоновање. Историчари истичу да је и 1905. одбио понуду да буде на месту директора Конзерваторијума, изабравши да води повучен живот у Паризу, као и у сеоској кући у Егревилу, незаинтересован за париско друштво, избегавајући да се појављује у јавности да чак није ни присуствовао премијерама својих дела. У духовитом тону описивао је себе као „буржоаског уметника који живи поред свог камина".

Ову, последњу животну етапу композитор је провео у "љубавном пријатељству" са Луси Арбел, младом мецосопранисткињом у коју је био изузетно заљубљен и која је остварила запажене роле у његовим последњим операма. Маснеово здравствено стање почело је нагло да се погоршава у лето 1912. године, па се по препоруци лекара вратио у свој стан у Паризу, где је последње дане живота провео уз породицу. Преминуо је 13. августа 1912. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић