Светске музичке позорнице

На почетку ови уметници извели су музику из балета Посвећење пролећа Игора Стравинског, који је настао 1913. године, а премијерно је изведен у театру Шанзелизе у Паризу 29. маја исте године.

Премијера дела није била толико успешна због Нижинског, чија је кореографија за Дебисијеве Игре, изведена две недеље раније, добила негативне критике. Примитивни прикази руског симболизма, типични за Николаја Рериха, увек су носили револуционарни тон у музици, као вид супротстављања застарелим друштвеним структурама. Тако се иза намерних дисонантних хармонија и интензивних метричких неправилности крије генијална иновативност музичких решења Стравинског, чија улога у том тренутку није била до краја прецизна све док он сам није наставио да деконструише музички језик у својим наредним делима. Већ са Петрушком, Стравински је почео да манипулише са фрагментима фолклорних мелодија и да их комбинује кроз различите обрасце са циљем да поништи регуларне хармоније и метар. У Посвећењу пролећа интезивирао је ове поступке, до те мере да су постали заправо основа драматуршког тока. У обе партитуре, и у Петрушки и у Посвећењу пролећа, Стравински је обилно употребљавао остината, користећи мелодијске фигуре или ћелије као одреднице за метар. Но, док је у Петрушки променљиви метар третиран као случајност унутар регуларног ритма, у Посвећењу пролећа он преузима целокупну ритмичку структуру.

Симфонијска поема Аркана Едгара Вареза настајала је у периоду између 1925. и 1927. године, а Варез га је потом ревидирао неколико година касније. Назив дела указује на тајне алхемијских процеса и преузет је из књиге Хереметичка астрономија алхемичара Парацелзуса. Варез је кроз ову композицију истраживао свет снова, будући да је сматрао да стварање уметности долази из несвесног и без конкретног разлога. Премда се често описује као пасакаља, симфонијска поема Аркана написана је за обиман извођачки апарат, уз велики број ударачких инструмената.

Уредница Јелена Дамјановић