Композитор месеца – Золтан Кодај

Золтан Кодај је рођен 16. децембра 1882. године у мађарском граду Кечкемету, а пошто је његов отац радио у железници, породица се често селила. Детињство је провео у Галанти крај Братиславе, која је тада била у саставу Угарске, док је гимназију похађао у Трнави. Како су његови родитељи били и музичари-аматери (отац је свирао виолину, а мајка је лепо певала и музицирала на клавиру), Кодај је још у раном детињству показао изузетну наклоност ка музици. У Галанти и Трнави је имао прилике да се упозна и са традиционалном музиком. Наиме, како истичу биографи, Кодајеви другови из разреда често су изводили народне песме. Упоредо је учио да свира клавир, виолину, виолу и виолончело, наступао је и као члан школског оркестра, а певао је и у црквеном хору. Гимназију је окончао као један од најбољих ученика, који је осим музике, био изузетно заинтересован за књижевност.

Године 1900. преселио се у Будимпешту где је на Универзитету уписао студије мађарског и немачког језика и литературе, а упоредо је на Музичкој академији студирао музичку педагогију, као и композицију код Ханса Кеслера, ученика Јозефа Рајнбергера, у чијој класи је био и Бела Барток. Интересовање да се студиозно посвети проучавању традиционалне музике Мађарске јавило се код Кодаја 1903. године, пошто је и сам увидео како је „музички фолклор у великој мери 'искварен' туђинским, варошким музичким елементима, те је потребно обновити његову 'изворну' чистоту и стремити ка откривању његових првобитних облика". До остваривања овог циља Кодај је био вођен жељом да и сам започне бројна теренска истраживања која је спроводио читавог живота. Студије композиције окончао је 1904, а само две године касније овенчан је докторатом за студију О структури строфа у мађарским народним песмама, која је за време у којем је настала била оригинална имајући у виду чињеницу да је у њој Кодај применио интердисциплинарни приступ проучавању музике и језика. Његове иновативне идеје засноване на уверењу да „само људски глас и заједничко певање могу бити основа широке музичке културе", временом добијају велики значај у музичкој педагогији кроз Кодајев метод који се и данас често користи код учења основа музике и подстицања природног талента код деце.

Марта 1905. Кодај је упознао Белу Бартока, годину дана старијег колегу са Музичке академије у Будимпешти. Биографи истичу да је њихов уметнички, сараднички и пријатељски однос по интензитету парирао оном који су имали аутори 'друге бечке школе' Шенберг, Берг и Веберн. Кодај је имао богато знање из области етнологије које је Бартоку у том периоду недостајало, док је, са друге стране, Барток предњачио у практичном музичком искуству, а пленио је и својим невероватним талентом за минуциозно бележење народних мелодија. Убрзо су Барток и Кодај постали и колеге на Музичкој академији у Будимпешти, а као сарадници учествовали су у бројним пројектима који су били везани за проучавање народне музике. Њихова сарадња временом је прерасла и у вишедеценијско пријатељство, за које је Барток у својим аутобиографским белешкама из 1918. године нагласио следеће: „Својим јасним увидом и здравим критичким осећајем Кодај је увек био расположен да ми за сваки материјал прикупљен на терену, али и генерално за музику о којој смо често разговарали, без резерве да непроцењиве савете, корисна упутства и праве пријатељске смернице за даљи рад". Њихов први заједнички пројекат резултирао је објављивањем мале збирке аранжмана народних песама са клавирском пратњом 1906. године, названом Мађарске народне песме, која броји десет комада, а настала је са жељом да се традиционална музика популаризује међу музички образованим људима. Кодај и Барток су убрзо истраживања проширили и на народну музику суседних народа, сакупивши, поред десет хиљада мађарских, и неколико хиљада словачких и румунских напева.

22. октобра 1906. године на Музичкој академији у Будимпешти премијерно је изведена Кодајева композиција Летње вече, а одлична рецепција овог дела омогућила му је стипендију за даље усавршавање у иностранству. Децембра месеца Кодај је отпутовао у Берлин, а већ априла наредне, 1907. године преселио се у Париз где је на Конзерваторијуму похађао часове код Шарл-Марија Видора и где је имао прилике да се упозна са музиком Клода Дебисија, која ће утицати на његово даље стваралаштво посебно у погледу обликовања мелодија. Након повратка у Мађарску именован је за професора на Музичкој академији у Будимпешти, а свој рад је започео предавањима из области теорије музике, да би већ од 1908. преузео Кеслерове студенте прве године, међу којима су били диригенати Антал Дорати, Јуџин Орманди и Лајош Бардош.

Уредница Ирина Максимовић Шашић