Ђакомo Пучини: Манон Леско

Главне улоге тумаче: Асмик Григоријан као Манон Леско, Борис Пинкасович као Леско, Брајан Џејд као Витез де Грије, Артјом Васњецов као Жеронт де Равоар, Џош Лавел као Едмондо и Маркус Пелц као крчмар. Хором и оркестром Бечке државне опере диригује Франческо Иван Чампа.

Од свих Пучинијевих опера Манон Леско је имала најмукотрпнију генезу. Издавач Рикорди је покушао да убеди композитора да се не упушта у овај подухват јер је Маснеова опера која се ослања на исту причу, била изузетно популарна, иако до тог доба није била изведена у Италији. Пучини је био чврст у својој одлуци, рекавши: „Манон је јунакиња у коју верујем и због тога ће она успети да придобије публику. Зашто не би постојале две опере о њој? Жена као Манон може имати и више љубавника", говорио је Пучини. Највећи проблеми тицали су се стварања либрета, односно ангажмана либретиста - од Фердинанда Фонтане којег је одбацио композитор, преко Марка Праге који се повукао из пројекта, до Руђера Леонкавала који није могао да заврши текстуални предложак због нагомиланих обавеза. Тек је Луиђи Илика успео да преради текст у складу са Пучинијевим сугестијама.

Паритура ове опере је завршена у октобру 1892. године, а у њој се појављују одломци из Пучинијевих ранијих композиција попут става Агнус деи из Мисе ди Глорија на месту „мадригала" у другом чину, студентске вежбе Mentia l'avviso која је постала мелодија Де Гријеове арије Donna non vidi mai, као и гудачког комада Хризантеме који је користио у трећем и четвртом чину. На премијери у торинском Театру Ређо Манон Леско је доживела тријумф, како код критичара, тако и код публике. За завршну верзију опере рачуна се она која је изведена у Скали 1923. године, када је продукцијом дириговао Артуро Тосканини, чије су сугестије такође ушле у дефинитивни изглед овог Пучинијевог дела.

Уреднице Јелена Дамјановић и Ксенија Стевановић