Нова дискографија
Слушаћете одломке из зарзуеле „Коронида” Себастијана Дурона, са двоструког компакт-диска објављеног 25. фебруара за издавачку кућу Алфа класикс.
Коронида припада жанру митолошке зарзуеле, драмског комада који се први пут се појавио у 17. веку као реакција на пропаганду шпанског двора у Мадриду који је заступао идеју разметања сценске грандиозности. Корени барокне зарзуеле налазе се у популарним комедијама које су се изводиле у јавним позориштима такозваним позоришним коралима. Најчешће су шпанске комедије писане у полиметричним стиховима, уз комбиновање различитих ликова – од оних из најниже класе до дворских – и различитих стилова – спајањем озбиљних, захтевних пасажа са оним забавног карактера. Најзначајнија одлика свих ових жанрова била је та што су занемаривана класична правила драме која подразумевају јединство времена, места и радње постављајући различите заплете у различито време и на различитим местима.
У комедијама јавних позоришта, музика је била у другом плану како би се истакао реалистични квалитет драмског текста. Али, у дворским позориштима, музика је заузимала значајно место као средство које може да импресионира чланове двора и угледне госте, те су и сами комади имали развноврсније заплете укључивањем митолошких ликова преузетих из Овидијевих Метаморфоза. Пристуство богова на сцени давало је могућност реализације спектакуларне сценске поставке и очаравајуће музике.
Једна од типичних одлика била је и та да су глумице из позоришних трупа у зарзуелама са митолошким темама певале како женске, тако и мушке улоге. Високи женски гласови повезивани су са божанским идеалима и сматрано је да најуверљивије дочаравају далеки и нестварни свет приказан на сцени. Дубоки мушки гласови певали су искључиво улоге старијих мушкараца, као на пример лик Протеја у зарзуели Коронида Себастијана Дурона, чије одломке ћемо представити у емисији.
Тако у овом делу наступа чак седам сопрана, а неки од њих певају ликове Аполона, Нептуна или пак Тритона. Ово дело сматра се једним од најбољих шпанских сценских комада из 17. и 18. века, а уједно је и једна од најистакнутијих композиција овог композитора и оргуљаша. Занимљиво је да је до 2009. године дело било атрибуирано Дуроновом савременику, Антонију Литересу. Дурон је у овом музичко-сценском комаду комбиновао одлике шпанског дворског позоришта са одређеним карактеристикама италијанске драма пер музика. Структура није заснована на смењивању речитатива и арија, већ на различитим драмским и музичким формама: хоровима, кратким аријама уметнутим у дијалоге, лирским ламентацијама и другим. Дуже арије имале су улогу да интензивирају атмосферу климакса или пак разрешење неке радње.
Уредница Јелена Дамјановић
Коментари