Јубилеји – 90 година Велике дворане Коларчеве задужбине

Идеја задужбинарства била је од изузетног значаја за развој културе, уметности, науке и просвете у нашој средини, у време када су тек почињале да се формирају културне и научно-просветне институције. Национализацијом након Другог светског рата, највећи број задужбина изгубио је свој статус, али је једна институција наставила да траје, сада већ 145 година, поштујући последњу вољу свог оснивача - Илије Милосављевића Коларца. Он је, 1877. године, својим тестаментом основао Универзитетски фонд намењен подизању Коларчевог народног универзитета, у циљу представљање научних, књижевних и културних достигнућа „за буђење осећања часности и родољубља и за различита полазна знања". Када је 1928. године капитал Фонда нарастао довољно за издржавање универзитета, Александар Први Карађорђевић је потписао закон о употреби Универзитетског фонда Коларчеве задужбине, за оснивање универзитета чији ће циљ бити народно просвећење. Сличну уредбу, двадесетак година касније потписао је и министар нове комунистичке владе, Митар Митровић, потврђујући значај ове инстутуције, која тада добија име Коларчев народни универзитет. Након промене закона о задужбинама 2011. године, Коларац, како се колоквијално ово здање најчешће назива, постао је институција цивилног друштва, попут културно-просветних заједница, а две године касније, Министарство културе и информисања је Задужбину прогласила установом културе од националног значаја. 

Зграду Коларчеве задужбине пројектовао је чувени архитекта и професор Београдског универзитета Петар Бајаловић, уз сарадњу свог брата Ђуре. Како су обојица били и музичари - Петар виолиниста, а Ђура флаутиста - посебну пажњу посветили су акустици Велике дворане. Први догађај у овој сали одиграо се 4. фебруара 1932. године када је наступом Београдске филхармоније, предвођене диригентом Стеваном Христићем, дворана свечано отворена. У тадашњој штампи, између осталих, о овом важном догађају писали су великани наше уметничке музике - Милоје Милојевић и Коста Манојловић. Из пера Милојевића, чији је текст објављен 6. фебруара 1932. године у дневном листу „Политика", издвајамо следеће: „... дворана је не само велика него је и архитектонски лепа; она иде у ред најлепших концертних дворана на свету. И акустична је. Звучни односи великога ансамбла и сви преливи боја разних поједних инструменталних група одају диван склад", записао је тада Милоје Милојевић. Иако располаже са 883 седишта, остало је забележено и то да је на отварању сала примила чак „1200 музикалних душа". Од тог дана до данас, у Великој дворани Коларчеве задужбине одржано је преко 18.000 концерата на којима су наступали реномирани домаћи и светски уметници, а неки од њих су: Сергеј Прокофјев, Артур Рубинштајн, Свјатослав Рихтер, Гидон Кремер, Иво Погорелић, Херберт фон Карајан, Миша Мајски, Стефан Миленковић и други. Број ансамбала који су свирали на сцени Коларчеве задужбине је такође импозантан – 3.956 – а до 4. фебруара ове године изведено је чак 41.030 различитих композиција.

У склопу обележавања јубилеја ова институција организује више концерата током године, а у оквиру једног од њих, 12. марта, наступиће сопран Кетрин Вајт уз клавирску пратњу Ђорђа Нешића, вишегодишњег сарадника Метрополитен опере специјализованог за вокалну обуку.