Пољски композитори без државе

Пољски композитор и виолиниста Карол Липињски рођен је 1790, тек две године пре прве поделе Пољске између Русије, Хабзбуршке монархије и Пруске. Липињски је на почетку своје каријере радио у опери у Лавову, који је већ 1792. припао Хабзбурзима, али је након тога започео период путовања који је трајао све до 1839. године, током којег се представио се широм Европе као врстан виолиниста-виртуоз, сарађујући са уметницима попут Николa Паганинија, Луја Шпора, Роберта Шумана, Франца Листа и других. Свечарски, дворски пољски плес, полонеза, настала из фолклорних образаца, кроз читаву другу половину 18. века била је најпопуларнији начин да се пољски национални карактер прикаже у инструменталној музици, те је као таква присутна и у опусу Липињског. 

Липињски је у првој половини 19. века словио за једног од водећих виолиниста Европе, представника класичне школе Виотија и Шпора, који је посебну пажњу поклањао квалитету тона. Његова солистичка дела за виолину и оркестар одликује темељна употреба читаве лепезе виртуозних техника.

Када говоримо о пољским композиторима „без државе" почетком и у првој половини 19. века, наша прва асоцијација је Фредерик Шопен и његов стваралачки и пијанистички пут који га је водио широм Европе, а превасходно у Париз, који је од пада Наполеона красила многобројна пољска дијаспора. Шопен је 1810. године рођен у Варшавском војводству, краткотрајној марионетској држави Француског царства, и уједно последњем покушају одржања пољске суверености. Сматра се да је за сазревање Шопенове стваралачке поетике била важна политичка реакција на репресију Руског царства над Пољацима, оличеној у крвавом гушењу Новембарског устанка, 1830. године, након чега бунтовни Шопен, већ у дијаспори, наставља да профилише своје клавирске композиције писане на обрасце пољских плесова.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић