Имагинарни пејзажи – Сећање на Арсенија Арсу Јовановића

Подсетићемо се стваралаштва Арсенија Арсе Јовановића, једног од наших најзначајнијих стваралаца на пољу радиофоније, вишеструко награђиваног за своја остварења, у земљи и иностранству, укључујући и две награде „При Италија”.

Формиран као позоришни режисер и уметник, његово разнородно надахнуће свој најаутентичнији израз је пронашло у пољу радијске уметности, где је стварао комплексна и вишеслојна звучна ткања, на размеђи музике, драме и ониричких презначавања.

Последњих петнаест година, живео је између Ровиња и Београда, а као заљубљеник у море започео је циклус дела посвећених једрилици „Галиоли”, односно читавој династији сопствених чамаца и бродица на којима је пловио. У емисији ћете, поред подсећања на неке од Јовановићевих „Галиола”, чути и један од његових последњих већих радова „Једрилица Галиола Нурија” из 2022. године, настао у продукцији Чешког радија.

У овом остварењу сусрећемо се са комплексним и вишеслојним портретом једне једрилице, а самим тим и са освртом на Јовановићева путовања, како она уметничка тако и животна. У овој својеврсној и проживљеној oдисеји, уметник креће на ониричко истраживање својих снова и своје прошлости. У делу се тако користе снимци са Дунава, Црног мора, Јадрана, Јонског мора, Малте, Сицилије, Грчке, од којих су неки стари готово педесет година. Како то Јовановић наводи ови звучни записи личе на тренутке искрења у најдубљим сновима, откривајући сву вишеслојност нашег проживљеног времена, искуства и егзистенције. Уметник каже: „када би наш мозак могао (а мој може) да сачува, попут албума, све слике-звуке и све звучне слике… могли бисмо са правом да кажемо да је сваки човек имао на стотине и стотине живота”. Ипак, у обичном животу ово се најчешће не дешава и ми живимо у простору који нас тера да будемо у сталном покрету и фокусу на оно сада и овде. Због тога по Арсенију Јовановићу, уметност треба у свом послању да тежи откривању нечега што је изван, што је треће у односу на дихотомију гледања и слушања, који су у нашем искуству у исти мах подељени и повезани. Он каже: „Слушање и гледање нису исто што и слушање и гледање. Чаробна алхемија наше свести их спаја у једно, у нешто треће. У том трећем се налази суштина уметности, ако ја могу да говорим о тој суштини, о том дубоком амбису којем је немогуће прићи, о томе што се налази изван досега наше свести са коренима који су нам скривени. Пошто не могу да роним толико дубоко, остајем на површини зурећи у бездан испод и унутар мене”.

Луке постоје да би се из њих испловило, тако и ова звучна путовања Арсенија Јовановића, широм мора и унутар самих себе, остају као сведочанства, али и као позив да помислимо да је уметник испловио још једном, на пучину вечног одсјаја.

Уредница Ксенија Стевановић