Композитор месеца – Александар Скрјабин

Након боравка у Паризу и не толико успешног премијерног извођења Треће симфоније, Скрјабин се вратио у Италију, где је живео са својом љубавницом Татјаном. У међувремену је његова најстарија ћерка умрла, а супруга Вера се вратила у Москву где је добила посао на Конзерваторијуму. Но, његова финансијска ситуација бивала је све лошија; чланови Баљајевог одбора слали су му мање новца по композицији него раније, а сматрајући да се његов таленат не цени довољно, раскинуо је сарадње са свим издавачима 1906. године. Преселио се у Женеву у нади да ће успети сам да објављује дела, али се на крају ипак, уз помоћ Љадова, вратио Баљајеву уз обећање да ће написати велику поему, названу Поема екстазе.

У октобру 1906, Скрјабин је добио понуду од виолончелисте Модеста Алтшулера да дође у Америку, те је већ у децембру имао дебитантски наступ у Њујорку са оркестром, као и неколико реситала. Татјана је убрзо дошла за њим, 1907. године. Но, уплашен да ће у Америци проћи као Максим Горки и његова љубавница због сличног брачног статуса, Скрјабин се вратио у Европу, у Париз.

Крајем исте године, коначно је довршио Поему екстазе, која је премијерно изведена годину дана касније у Њујорку. Ово дело је често називао и својом Четвртом симфонијом, премда је није написао у форми симфоније, већ у оквирима класичне сонатне форме. С друге стране, форма Поеме екстазе зависи, како истичу музиколози, од сталног међусобног прожимања и обогаћивања мноштва мањих тематских целина, махом хроматских, које умањују осећај за тонални центар. Највећим делом преовладава осећај безвремености и неизвесности, првенствено због ритмичке двосмислености и променљивих хармонија заснованих на целостепеној лествици и Скрјабиновом 'мистичном акорду'.

Скрјабин се током 1907. године са Татјаном преселио у Лозану, када је написао и неколико клавирских дела. Као нови члан саветодавног одбора за руску музику који је основао Кусевицки, имао је прилику да дискутује о комплексном односу боја и музике са Рахмањиновим и Римски-Корсаковим. Од тада је почела да расте његова жеља да ове идеје формализује и прикаже у својој музици. На почетку је одређене боје повезивао са тоналитетима. Када је писао дело Прометеј – поема ватре, Скрјабин је, као и други синестетичари који су боје повезивали са словима алфабета, овакве корелације остваривао са акордима представљеним светлом, док је самогласнике вокализовао хор који је наступао без речи. Користећи ове обрасце као референце за даљи рад, серије боја пројектоване на светлосној клавијатури, такозваној tastiera di luce, биле су искоришћене за приказивање психолошких стања његовог музичког алтер-ега, односно Скрјабинових филозофско-књижевних манифестација. Боје, светлосна клавијатура и синестезије дале су Скрјабину дозу привлачности и мистичности у односу на друге композиторе, али су истовремено доприносиле томе да се његов рад не схвата озбиљно.

Године 1909. Скрјабин се вратио у Русију. Концертом на којем су изведене Поема екстазе и неколико клавирских дела коначно је у својој родној земљи наишао на добар пријем код публике и критике. Поред Прометеја, тада су настала и његова клавирска дела од опуса 61 до опуса 74. У међувремену се његов однос са Кусевицким нарушио, те је Скрјабин опет остао без финансијских средстава и издавача. Стога је 1911. године прихватио понуду издавача Јиргенсона да објављује његову музику; а финансијска ситуација се поправила и због честих концертних наступа по Европи. Наставио је да компонује највише клавирска дела и да ради на мултимедијалном остварењу Мистерија, које није довршио и преминуо је у 43. години, априла 1915. године.

Уредница Јелена Дамјановић