Композитор месеца - Александар Скрјабин
Настављамо циклус којим овог фебруара обележавамо 150 година од рођења Александра Скрјабина.
Августа 1897. Скрјабин се оженио младом пијанисткињом Вером Ивановном Исакович и наставио да развија своју концертну каријеру, која је кулминирала концертом у Паризу 1898. године. Исте године, постао је професор на Московском конзерваторијуму и почео је да се активније бави компоновањем. Тада су објављени циклус етида опус 8, збирке прелудијума, прве три клавирске сонате, прва симфонија и његов једини клавирски концерт у фис молу опус 20.
Све до 1904. године Скрјабин је живео на релацији Москва - Санкт Петербург, бавећи се педагогијом и компоновањем. Поред рада на Московском конзерваторијуму, прихватио је још један посао на Институту Свете Катарине и у том периоду компоновао је оперу коју никада није довршио. Тада је написао и Фантазију опус 28 у ха молу која је премијерно изведена 1907. године. Ова једноставачна соната је премошћивала јаз између треће и четврте сонате, а занимљиво да је Скрјабин у једном тренутку заборавио на постојање овог дела. Упркос њеном називу Фантазија који имплицира на слободу и импровизацију, ово дело је написано у стриктној сонатној форми. Слушаћете је сада у извођењу Свјатослава Рихтера.
Скрјабин се борио са финансијским проблемима и немаштином, те му је често помагао Митрофан Бељајев, који је више пута поручивао дела од Скрјабина и организовао му концерте. Између осталог, овај покровитељ уметности је Скрјабину обезбедио да добије награду Глинка, која је укључивала и анонимну финансијску подршку. Али, Скрјабин је све чешће долазио у сукобе са Бељајевим, што је резултирало прекидом њихове сарадње почетком 20. века, те је престао да га обавештава о својим даљим плановима. Ипак, Скрјабин је у септембру 1901. године Баљајеву посветио Другу симфонију, која је премијерно изведена у Санкт Петербургу годину дана касније. На премијери, ово дело није доживело велики успех, а потом је и у Москви наишло на слаб пријем, што је изузетно узнемирило композитора. Одлучио је да напусти конзерваторијум, а на крају му је Баљајев обећао да ће од њега добијати много већу стипендију.
Уредница: Јелена Дамјановић
Коментари