Александар Милосављевић: О представама „Перплекс” и „Све несрећне породице личе на срећне породице”

Мариус Фон Мајенбург се у драми Перплекс бавио проблематизовањем идентитета човека осуђеног на живот у савременом свету, који је до те мере дехуманизован и компликован да практично поништава сам идентитет својих актера. Писац показује да је идентитет особа овог доба релативизован, да не зависи од њихове воље нити својстава, него од функција које диктирају спољашње околности и захтеви средине. Отуда јунаци драме тумарају кроз живот непрестано се сударајаћу с туђим захтевима, жељама и очекивањима, никада истински своји, вазда спремни да без роптања и сувишних питања прихватају улоге које су им наменуте споља. Међутим, редитељ Горан Головко је ово дело третирао као пуку комедију забуна, из чега произилази низ апсурдних ситуација, а сводећи инсценацију драме на ефектан пласман духовитих реплика, на брзу глумачку игру и јурцање између троја врата која су постала један од заштитиних знакова овог жанра, сценски је исувише поједноставио комад и збунио тамошњу публику која је, благодарећи ужичком фестивалу и представама с тамошњег репертоара, и те како спремна и за веће изазове од оних које би данас могао да понуди немачки драматичар, оцењује Александар Милосављевић.

* * *

Најновијом премијером, ауторским пројектом необичног наслова Све несрећне породице личе на све срећне породице, редитеља Патрика Лазића и драматуршкиње Милене Деполо, Народно позориште Пирот је начинило изузетно храбар и вишеструко значајан корак. Тема која се нашла у фокусу ауторског тандема везана је за феномен самоубистава адолесцената, а представа започиње као уобичајена позоришна, такозвана читаћа проба. Тако, не само да смо суочени с мрачном страном породичног живота, него нас аутори и актери представе уводе у свет који се находи иза театарске завесе. Аутори представе вешто избегавају све замке, а примена поступка метатеатралности, дакле форме позоришта у позоришту, омогућава им да, прво, осмисле и реализују промишљен и свакако неопходан увод, да применом такозваног „театра предавања" гледаоце упознају с проблемом, а друго, да створе могућност ширег приступа овом феномену. Показаће се да је сагледавање из више различитих углова у овом случају неопходно јер, као и у случају несрећне Толстојеве јунакиње, ни овај проблем није једнодимензионалан, коментарише Милосављевић.

Текст је део пројекта „Критичарски караван" који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије.
Уредница емисије Тања Мијовић.