XX век

Уметник који је стекао репутацију „лошег момка" америчке музике, што је синтагма коју ће искористити као наслов своје аутобиографије из 1945, рођен је у Њу Џерзију, у породици немачких емиграната 1900. године. Иако није завршио ни средњу школу, Антајл се бавио музиком, али и проналазаштвом, есејистиком и новинарством, а захваљујући открићу система за бежично навођење торпеда који је развио заједно са холивудском дивом Хеди Ламар, 2014. године је уврштен у америчку Националну кућу славних проналазача.

У свет музике закорачио је преко клавира, учећи са Листовим учеником Константином фон Штернбергом, а потом и са Ернестом Блохом. Двадесете године прошлог века провео је углавном у Европи, стичући значајна искуства и контакте, те изазивајући редовно скандале током премијера својих дела. Из овог периода потиче и Антајлово најпознатије остварење - Механички балет који је премијеру имао 1926. године. Укључивао је бројне клавијатурне инструмете, удараљке, као и пропелере авиона и сирене, али је изостанак позитивних реакција америчке публике након извођења, нанео тежак ударац младом аутору. Током тридесетих година, почео је све чешће да сарађује са уметницима у Холивуду, компонујућу музику за филмове, што је значајно отупело оштрицу његовог некадашњег бескомпромисног и авангардног музичког језика. Временом, окренуо се и традиционалним жанровима попут балета и симфоније, којих је на крају написао шест, углавном у неороматничарском стилу, те са повременим асоцијацијама на радове Прокофјева и Шостаковича. Џорџ Антајл је умро у Њујорку 1959. године.

На почетку емисије посвећене музици овог аутора, чућете кратку, ефектну оркестарску композицију Архипелаг Румба, а потом и Трећу симфонију, познату под називом Америчка. По карактеру идеја и третману музичких тема, садржински ова симфонија веома подсећа на примењену, филмску музику, што је навело критичара Роберта Метју-Вокера да ово дело упореди са свитом, у којој је приоритет дат тонском сликању, а не развоју музичких мисли.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић