Композитор месеца – Бела Барток

Лета 1934. године Барток је постигао професионални циљ за којим је жудео више од две деценије: стално радно место етномузиколога у Академији наука. Наиме, неколико недеља након што је Ерно Дохнањи именован за директора Музичке академије у Будимпешти, Барток је добио препоруку за ово место, па је наредних шест година, заједно са Золтаном Кодајем, водио тим истраживача традиционалне музике који је радио на прикупљању мелодија не само из Мађарске, већ и Словачке, Румуније, Турске и Бугарске.

Након прекида у пијанистичкој каријери, Барток се 1934. вратио и концертном подијуму, а до 1940. имао је изузетно запажене наступе како у Мађарској, тако и у другим европским земљама. Међутим, у предворју Другог светског рата, његови ангажмани у Немачкој почели су да се осипају; немачке радио станице отказале су му сарадњу, а након две године преговора за организовање концерта на којем је требало у Берлину да наступи са симфонијским оркестром, Барток је 1937. коначно донео одлуку да више не учествује у музичком животу Немачке. Ипак, концерти у Швајцарској и Италији, где је имао и свој последњи европски наступ децембра 1939. године, одржани су уз велике хвале критичара и публике. Интересантно је истаћи да је у том периоду Барток често наступао и са својом другом супругом Дитом Пастори Барток, изврсном пијанисткињом (која је некада била његова ученица). Биографи бележе да је њихов дебитантски наступ био 16. јануара 1938, а том приликом су премијерно извели композиторову Сонату за два клавира и удараљке.

Период од 1934. до 1940. године, који је у Бартоковим опусу означен као синтеза Истока и Запада, представљао је, заправо, врхунац његовог композиторског рада. Наиме, током политички турбулентног, али стваралачки најплоднијег и најуспешнијег периода настала су нека од његових ремек-дела у готово свим музичким жанровима: камерном, оркестарском, вокалном и клавирском. Остварења из овог периода представљају Бартокове оригиналне композиције: у њима је композитор успео да направи хомогени стил у којем је остварио синтезу утицаја и фолклорних инсипирација, без да су оне препознате као једино важне. Ту је и снажан одраз његовог интересовања за музику Јохана Себастијана Баха којем је посветио пажњу још од 1926. године. На тај начин, у делима из ове фазе приметно је изузетно мајсторство у коришћењу контрапунктстких техника и хроматског писма, као и специфичног третмана варијационог принципа. Барток је тај свој стил назвао полимодални хроматизам, под чиме је подразумевао хроматику проистеклу из различитих модуса изведених из једног, основног тона.

Како се 1940. године политичка ситуација у Европи погоршавала након избијања Другог светског рата, Барток је све интензивније осећао да треба да напусти Мађарску. Разлог томе био је због његовог снажног противљења нацистима и савезу Мађарске са немачким силама у оквиру Тројног пакта, а композиторови антифашистички ставови донели су му велике недаће и на послу. Октобра 1940, заједно са супругом, отиснуо се на амерички континент и настанио у Њујорку. Године 1941. Универзитет Коламбија доделио му је звање доктора наука, а иако је у овој високошколској институцији држао предавања и заједно са својом супругом често наступао на концертима, живео је у великом сиромаштву. У Америци, чији је држављанин постао 1945, никада се није осећао као код куће. Убрзо након што је оболео од леукемије, 26. септембра 1945. године преминуо је у болници у Њујорку.

Композиције које су настале у Бартоковим „америчким годинама", данас су врло популарне, а међу њима су Соната за соло виолину коју је компоновао 1944. по поруџбини Јехудија Мењухина, Концерт за виолу, као и Трећи клавирски концерт из 1945. који је писао као рођендански поклон својој супрузи, међутим смрт га је спречила да дело доврши, па је 17 скицираних тактова уобличио Бартоков ученик Тивор Серли.

Уредница Ирина Максимовић Шашић