Париска Опера у доба Револуције и Наполеона

Наполеон Бонапарта није крио своју наклоност према наполитанским оперским мајсторима, на уштрб модерних француских аутора. По доласку на власт, 1799. године, инсистирао је да у Париз дође Ђовани Паизијело, један од водећих аутора италијанске опере. Одазвавши се Наполеоновом позиву, Паизијелу је био додељена престижна позиција капелмајстора музичке капеле конзулата, која је била успостављена по угледу на краљевску капелу Старог режима укинуту након револуције. Поред духовне музике, Паизијело се током боравка у Паризу фокусирао на израду партитуре своје једине опере на француском, Прозерпине, која је премијерно изведена на сцени париске Опере 29. марта 1803. године.

Паизијелова опера рађена је на основу адаптације истоименог митолошког либрета Филипа Киноа, који је оригинално омузикалио Жан-Батист Лили 1680. године. У централном заплету, Прозерпину, римску богињу плодности, отима Плутон, бог света мртвих, и приморава је да му се придружи у подземљу; Прозерпинина мајка, Церера, у љубави је са Јупитером, врховним божанством, и покушава да преко њега поврати своју кћер.

Иако је Паизијелова оперска партитура наишла на похвале управе париске Опере и самог Наполеона, публика није одушевљено прихватила музику овог наполитанског композитора. Посебно је критикован Паизијелов наводно невешти третман текста, у коме су Парижани видели композиторово неразумевање динамике француског језика. Његов наполитански композиторски идиом такође је перципиран као некомпатибилан са наслеђем Жан-Батиста Лилија и жанром француске лирске трагедије, у којем је ова опера била осмишљена. Опера је имала само тринаест извођења и након децембра 1803. године никада више није била постављана на сцени париске Опере. Шездесеттрогодишњи Паизијело, резигниран лошим пријемом овог остварења, затражио је отпуст из Наполеонове службе и у августу наредне године вратио се у Напуљ.

Међу италијанским оперским композиторима нове генерације који су каријеру градили у Паризу најистакнутије место заузима Гаспаре Спонтини. Чак тридесет четири године млађи од Паизијела, Спонтини је, након иницијалних успеха Напуљу и Риму, у француску престоницу дошао 1803. године као двадесетдеветогодишњак. Након што је Бонапарта крунисан за цара у мају 1804. године, Спонтини је уживао подршку двора, а посебно царице Жозефине, те ће његово име остати чврсто везано за културну политику Француског царства. Међу његова највећа остварења из овог периода убрајају се опере Весталка и Ернан Кортес, обе премијерно изведене на сцени париске Опере, односно Царске академије за музику. Опера Весталка постављена је у децембру 1807. године, и то након директне интервенције Наполеона и Жозефине, којом су прекинуте саботаже управе Опере. Ово Спонтијево ремек-дело неретко се сматра местом рођења француске „велике опере": реч је о сусрету француске лирске трагедије и италијанског белканта, пуног оркестарског звука и хармонске палете, али и о делу нових димензија, које укључује раскошне сцене процесија, химни, маршева и балетских дивертисмана. Радња је смештена у антички Рим, што је било у складу са царском пропагандом тог времена: Јулија, изабраница генерала и будућег императора Лицинија, примљена је у свештенички ред весталки, али се он упркос томе заветује да ће је отети и начинити својом супругом.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић