Зоран Димић: Генеалогија припитомљене животиње и усамљеност звери

Зоран Димић написао је, несумњиво, једно од најлуциднијих и најпродорнијих тумачења Аристотелове политичке филозофије на нашем језику.

Настојећи да покаже актуелност филозофије старе више од две и по хиљаде година, Димић се упушта у анализу припотимљавања животиња које чине античко домаћинство. Али да би човек припитомио животиње и начинио их делом домаћинства, и сам човек мораоје да буде припитомљен. Човек је, наиме, морао да припитоми себе самог, да своју животињску природу преобрази, морао је да изађе из статуса животиње која живи и преживљава сама, да оформи домаћинство, а онда из домаћинства, новим удруживањем, да створи заједницу. Стварањем заједнице он излази из статуса животињства (ако се тако може рећи) и постаје, према чувеним Аристотеловим речима, политичка животиња. Тек као политичка животиња човек је, показује Димић, у стању да припитоми друге животиње (од којих је неке лакше, друга пак теже припитомити, о чему Аристотел оставља оставља бриљантна, понекад и урнебесно духовита сведочанства). Потоје, међутим, животиње које се не могу припитомити: звери. Због тога Аристотел и исписује једнако чувену реченицу: "Онај ко живи изван људске заједнице, или је звер или је бог".

Без мистификације, кристално јасним изразом, Димић анализира разлику између човека, животиње (која се може припитомити) и звери (која не може) и показује сву свежину филозофије старе два и по милениујума.

Чита: Александар Божовић

Уредник: Иван Миленковић