XX век

Рођен у Санкт Петербургу 1939, Тишченко је музичко образовање стицао у овом значајном музичком центру. Тако су му професори били, између осталих Галина Устволска, Вадим Салманов, Виктор Волошинов, док се након стицања дипломе, усавршавао код Дмитрија Шостаковича. Потом се запослио на Лењинградском конзерваторијуму  где је 1986. године стекао и звање редовног професора.

Са опусом од преко 150 дела у готово свим жанровима, Тишченко се убраја у неке од најпродуктивнијих представника такозване „лењинградске школе". Његов недогматски приступ тоналитету, приметан у делима као што су Трећа симфонија, наишао је на одобравање и подршку његовог професора, Шостаковича. Он је посебно истицао „богатство емоција, јасноћу мисли и структурну логику" Тишченкове музике, које су присутне и у наредна два симфонијска опуса. Након ових дела композитор се усмерио ка камерном и инструменталном жанру, пишући 11 клавирских соната и шест гудачких квартета.

Иако је повремено користио експерименталне технике попут алеаторике и дванаестонске лествице, заправо је његов музички језик био укотвљен у музичку традицију његове домивине. Утицај Шостаковича посебно је био јак у домену симфонијског жанра, како на нивоу музичког језика, тако и инспирације. По узору на Лењинградску симфонију старијег композитора, Тишченко је 1984. написао симфонију под називом „Хроника блокаде", инспирисану голготом коју је током Другог светског рата преживело становништво Санкт Петербурга. Извођачки апарат који је композитор употребио у овом делу је проширен додатним ударачким инструментима, као и различитим звучним ефектима. Дело садржи изражене ванмузичке асоцијације, иако нема конкретан програмски предложак.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић