Андроник Мигранјан: Метаморфозе револуције – Токвил и Достојевски

„Било који револуционарни покрет, религиозни или квазирелигиозни, који полази од идеје тоталне промене основа старог друштва, завршава тиме што у реалној стварности успоставља нешто савршено апсурдно и чудовишно. Искуство светске историје сведочи да у свим овим на први поглед апсурдностима постоји одређена закономерност која се разоткрива приликом анализе еволуције циљева и приоритета религиозне или квазирелигиозне ревеолуције. У том смислу је необично важно уочити и пратити трансформацију смисла таквих кључних појмова као што су слобода, једнакост, праведност и срећа. Било која социјална утопија почиње тиме што проглашава постојеће друштво неспособним да институцијама са којима располаже и системом вредности обезбеди срећу својим грађанима и обећава да ће им ту срећу обезбедити. Та срећа поима се као постизање слободе и једнакости у оквирима обећаног новог друштвеног уређења. На то се своди и поимање праведности. У пракси, међутим, постреволуционарно друштво се судара са неразрешивим конфликтом између слободе и једнакости. Испоставља се да једнакост претпоставља одређени степен неслободе пошто нужност ограничења слободе проистиче из циљева постизања праведног друштвеног уређења. У условима слободе која је сачувала неједнакост, постизање социјалне правде (тј. правде с тачке гледишта већине), што значи и свеопште среће, – потпуно је немогућа ствар..."

Андроник Мовсесович Мигранјан (Јереван, 1949), професор упоредне политикологије, старији научни сарадник Института светске економије и међународних односа Руске академије наука. (Текст је објављен у Москви, у првом броју часописа „Общественные науки и современность", за 1991. годину).

Чита Гордана Гачић.
Уредница Оливера Нушић.