Михаел Антоловић: 20. век из интелектуално-историјске перспективе

Изворно формиран у европској (италијанској и француској) историографској традицији, Енцо Траверсо је професор савремене историје на угледном универзитету Корнел у Сједињеним Америчким Државама. Бавећи се једном врстом „интелектуалне историје", окосницу Траверсових истраживачких интересовања представљају теме попут историје друштвене теорије, сећања, политике историје, историје појмова и историје историографије. Упркос угледу који ужива у круговима светске историографије, бројна Траверсова дела, од којих су многа својеврсни бестселери, све до скора нису доживела практично никакву рецепцију на српском и, ширем ексјугословенском, простору.

Књига „Историја као бојно поље" о којој пише Михаел Антоловић је збирка Траверсових огледа који су настали током претходне две деценије у различитим поводима и изворно објављени на бројним светским језицима. Оно што их повезује јесте заједничка тема - 20. век као раздобље испуњено раније невиђеним размерама насиља - као и усмереност на оне историчаре који су у својим радовима дали важан допринос његовом разумевању. У том смислу, сматра Антоловић, Траверсова књига представља својеврсни дијалог са некима од најзначајнијих историчара који су обележили историјско мишљења током последњих пола века.

Енцо Траверсо изнова „потврђује важност историографске саморефлексивности као нужног предуслова како за позиционирање историографије унутар друштва у коме делује тако и за њен властити развитак. При томе, показује се да је за унапређење опште историјске културе од нарочите важности постојање континуираног дијалога између (већином) емпиријски усмерених историчара на једној, и филозофа и друштвених теоретичара на другој страни. У том смислу, он истиче да би се први 'морали запитати о епистемолошким претпоставкама и о самој историчности појмовних алатки - које често узимају несвесно' док други, пак, 'не би смели сматрати историју обичним резервоаром чињеница из којег слободно црпе корисне аргументе за изградњу својих теорија'. На тај начин избегле би се крајности од, у основи неплодног, застрањивања у вулгарни емпиризам, односно, у неку врсту супер-теорије без чврсте чињеничне подлоге. Неспорно је да би таква врста дијалога била од користи свим хуманистичким и друштвеним дисциплинама док би историографији пружила прецизно дефинисану појмовну апаратуру неопходну за анализу, објашњење и интерпретацију ванредно сложених појава историјског живота", закључује Антоловић у свом тексту.

Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.