Волфганг Амадеус Моцарт: Дон Ђовани

Иако је Моцарт ово остварење означио као оперу буфо у два чина, са додатном одредницом драма ђокозо, композиторова намера није била да само ишчита комичне елементе. Он је настојао да слојевито разради проблематику супротстављања човекових етичких начела и његових природних нагона, те да прожимањем традицијā опере буфо и серије, комични сиже трансформише у истинску драму, односно трагедију. Због тога је драматургија овог остварења изузетно комплексна, а идејни конфликти и драмска акција су остварени препрлитањем три различита тока – трагичног, драмског и лирско-комичног. Финала чинова нарочито упућују на нови вид Моцартове музичко-драмске концепције, која подразумева след музичких нумера прецизне драмске усмерености и функције. Комплексна психолошка структура ликова и истицање трагичних ситуација комичним сценама јесу кључне карактеристике овог дела.

Диригент Теодор Куренцис се са својим ансамблом и хором Музика Етерна у овом извођењу фокусирао на своју јединствену, идиосинкратичну идеју музичке аутентичности, док је редитељ Ромео Кастелучи зашао дубље у сам мит о главном протагонисти, уз свеприсутно суочавање са двосмисленим и комплексним радњама и ликовима, као и са личним, унутрашњим превирањима Дон Ђованија. Кастелучи је у поставку укључио чак 150 жена на сцени како би потцртао и освестио сав ужас испразности и суровости главног јунака.

Уредница емисије: Јелена Дамјановић