Париска опера у доба луја XVI

Седамдесете године осамнаестог века у Париској опери биле су обележене делатношћу Кристофа Вилибалда Глука, који је поставио укупно осам опера, од којих су четири биле прераде његових ранијих бечких опера на италијанском језику, покушавајући да у француски жанр лирске трагедије пренесе постулате своје оперске реформе. Глуков успех у Паризу био је варљив: након тријумфа опере Ифигенија на Тауриди 1779. године, његова последња опера Нарцис и Ехо доживела је фијаско, након чега је композитор напустио Париз, иако је и даље био под обавезом да напише оперу на либрето Данаиде, из пера Марија Франсоа Луја Ганда Лебланка, рађеном према предлошку Ранијерија Калцабиђија. Ослабљеног здравља и стрепећи од новог пораза, Глук је овај задатак предао у руке свог ученика, Антонија Салијерија. Париска публика све до премијере, у априлу 1784. године, није знала ко је једини аутор опере, јер се говорило о томе да Глук и Салијери заједно раде на партитури, да заправо Салијери ради према Глуковим детаљним упутствима, односно да се његова улога састоји тек у томе да доради Глукове нацрте. Међутим, пред саму премијеру опере објављено је писмо у којем је Глук означио Салијерија као искључивог аутора музике, навевши да је он младом композитору само пружио одређене савете. Салијеријева решења сведоче о утицају Глукових опера, поготово оркестрационих новина које проналазимо у оперском идиому овог композитора, али и о печату који су на стил лирске трагедије оставиле опере Никола Пичинија. На тај начин, Салијеријева опера Данаиде затвара деценију дугу „свађу глукиста и пичиниста", која је обележила рад Париске опере у доба Луја XVI, и указује на даљи пут развоја француске озбиљне опере, у којој ће наслеђа оба композитора – Глука и Пичинија – наћи своје место. Радња опере смештена је у митско време Старе Грчке. Данај преваром уговара брак својих кћери, Данаида, за синове свог непријатеља, Египта, али им наређује да у првој брачној ноћи убију своје мужеве.

Италијански композитор Антонио Сакини дошао је у Париз почетком осамдесетих година осамнаестог века као штићеник краљице Марије Антоанете, која м је осигурала уговор са Опером, односно Краљевском академијом за музику. Међутим, пошто Сакини није хтео да изабере страну у „свађи глукиста и пичиниста", убрзо су оба табора заузела непријатељски став према њему и његов рад на продукцијама био је значајно отежан. По истеку овог уговора, краљ Луј XVI је заобишао управу Опере и Сакинију поверио награђени либрето Никола-Франсоа Гијара, Едип на Колону, рађен према истоименој Софокловој трагедији. На инсистирање Марије Антоанете, Сакинијева опера премијерно је изведена на отварању новосазиданог позоришта у Версају, у јануару 1786. године, али услед ужурбане продукције није стекла наклоност публике. Премијера на сцени париске Опере одржана је у фебруару наредне године, четири месеца након изненадне смрти композитора. Едип на Колону доживео је тријумф и постао стално дело на репертоару Париске опере све до 1844. године, са скоро шест стотина извођења. Радња опере прати однос Едипа, краља Тебе, након што је откривено да је убио оца и оженио се са мајком, и његовог сина, Полиника, који је оца протерао због његових непочинстава, али је затим и сам био жртва исте казне у сукобу око престола. Чућете последњи, трећи чин опере, у коме Антигона, Едипова кћер, покушава да помири оца и сина, што ће јој поћи за руком тек када се Едип и сам буде уверио у Полиниково искрено кајање.

Аутор емисије Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић