Париска опера у доба Луја XVI

Опера Тезеј Франсоа-Жозефа Госека настала је по поруџбини директора Опере Жака де Висма, који је крајем осме деценије подстакао водеће француске композиторе да се, по угледу на Кристофа Вилибалда Глука, ухвате у коштац са Лилијевим наслеђем. На сцену Париске опере, односно Краљевске академије за музику, је поређења ради постављена оригинална Лилијева опера, на либрето Филипа Киноа, али услед проблема у продукцијама у oпери, Госеково остварење није угледало светлост дана у истој сезони. Де Висм је услед притисака смењен са директорског места већ 1780. године, а годину дана касније позориште Париске опере, Пале Ројал, изгорело је у пожару, и то непуних дванаест година након што је отворено. Нова сцена, Театра Порт Сен Мартен, односно Позоришта код Капије Сен Мартен, изграђена је на овој мање престижној локацији за само два месеца, са сличним капацитетом од око две хиљаде гледалаца. На овој сцени, коју ће Париска опера користити све до 1794, приређена је и премијера Госекове опере Тезеј, у марту 1782. године. Композитор, који је иначе био познат као водећи француски симфоничар, искористио је милитаристичку и фантастичну тематику опере да у први план стави раскошни колорит оркестра Париске опере. Госек је био критичан према Глуковој доминацији на сцени париске Опере, али је у суштини близак основама Глукове реформе, уз чвршћи ослонац на изворну Лилијеву и Киноову поетику музичке трагедије. У овој опери лик Медеје срећемо као чаробницу у Атини, где борави након својих непочинстава на Коринту, овог пута заљубљена у младог јунака Тезеја, који је заправо изгубљени син краља Егеја. Слушаћете трећи чин Госекове опере.

Немачки композитор Јохан Кристоф Фогел, рођен у Нирнбергу 1756. године, био је активан у Паризу од 1776. до своје смрти, 1788. године, а важио је за једног од највећих ентузијаста Глукове оперске реформе. Његова прва опера, Златно руно, писана је на либрето Филипа Дериоа, а премијерно је изведена на сцени Париске опере 1786. године. Реч је о делу које доследно прати Глукову реформу, додатно проширујући опсег и улогу оркестра и инсистирајући на неуморно емфатичном омузикаљењу либрета. Неуспех овог дела да стекне симпатије париске публике још један је доказ тихе победе пичиниста. Чућете завршни, трећи чин Фогелове и Дериоове опере.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић