Џорџ Стајнер: Изгубљени врт

Текст „Изгубљени врт" француско-амерички есејиста и књижевни критичар Џорџ Стајнер (1929–2020), написао је поводом превода књиге Клода Леви-Строса Тужни тропи на енглески језик 1974. године. По речима аутора текста: „Нови превод Тужних тропа (у издању Atheneum-a) надмашио је верзију из 1961. године. Из неких разлога који никада нису до краја разјашњени, у првобитном енглеском издању било је изостављено неколико поглавља. Она су сада поново ту. Унете су и Леви-Стросове накнадне измене које постоје у француском издању из 1968. године. Преводити Леви-Строса није само мукотрпан посао, већ је подухват који се дешава под строгом, цензорском сенком творца,а Џон и Дорин Вејтман су то одлично урадили, иако је њихова преводилачка стратегија местимично незграпна и гломазна управо зато што настоји да разјасни и да сецира закучасти језик оригинала. Ухватићемо себе како прибегавамо њиховом језику сваки пут кад искрсну потешкоће у језику Леви-Строса. Штавише, будући да су превели и Митологике, Вејтманови су без премца кад је у питању прецизност у преношењу генезе Леви-Стросове терминологије јер увиђају на који начин и на којим местима су неке од његових кључних идеја почеле да се испољавају. Тужни тропи су у извесном смислу и једна интелектуална биографија, са ироничним увидима у одступања и у личну драму која неизбежно мења тон аутопортрета, било да су ти увиди самодовољни било дасу осуђивачки... Оно што је етнограф пронашао у амазонским походима није био изгубљени рај, већ његова пародија – свесно уништавање последњег растиња Рајског врта. Као да се човек, након што је прогнан из раја јер је посегао за забрањеним воћем са дрвета сазнања – што је чин који је одредио његову надмоћ и усамљеност у органском свету - вратио бесан и одлучио да искорени све могуће остатке предела његовог изгубљеног раја. У еколошкој катастрофи, као и у нашем убилачком али и самоубилачком односу према природи, Леви-Строс наслућује нешто више од пуке похлепе или глупости. Човек је запоседнут неким недокучивим бесом упереним против властитог сећања на Еден. Где год наиђе на природне пределе или људске заједнице које наизглед подсећају на слику његове властите изгубљене невиности, он их напада и пустоши. Тужни тропи су отуда међу првим класицима који говоре о данашњим еколошким проблемима, али и више од тога. У својој коначној анализи, они су морална и метафизичка алегорија људске пропасти".

Превела с енглеског Ивана Максић.
Читала Душица Мијатовић.
Уредница емисије Тања Мијовић.