Музика вива – Георг Фридрих Хас: Узалуд

Аустријски композитор Георг Фридрих Хас једно је од најугледнијих имена на светској савременој сцени, а његово дело Узалуд већ је проглашено ремек-делом музике 21. века. Након завршених студија на универзитету у Грацу, Хас се усавршавао код Фридриха Церхе у Бечу, а потом и летњим школама у Дармштату, те курсевима компјутерске музике у париском Иркаму. Хас припада спектралној школи композиције, која користи компјутерску анализу тонова и аликвота као извор материјала, док је посебно заинтересован за истраживање миркотоналности и природних аликвота.

Композиција Узалуд је настала 2000. године као поруџбина Западнонемачког радија и Силвена Камбрелена и ансамбла Клангфорум из Беча и вероватно је најпознатије дело у његовом опусу. Настало је као реакција на успон радикалне деснице у Аустрији крајем деведесетих година прошлог века и израз је композиторовог очаја због те ситуације. Сам аутор је једном приликом рекао „да није могао да замисли да ће дело које траје скоро сат времена, које је написано за велики оркестар, али које не користи ниједан конвенционални начин штимовања и у ком се двадесетак минута изводи у потпуном мраку, икада бити изведено, а поготово да ће стећи култни статус".

Ипак, оно је данас једно од најизвођенијих савремених дела, упркос необичним и високим захтевима које поставља пред извођече и диригента. Један од највећих промотера и поштовалаца овог дела је диригент Сајмон Ретл, који га и изводи на снимку који ћете вечерас пратити. Говорећи о композицијји Узалуд он је истакао да постоји јако мало дела са којима бисте могли да упоредите ову композицију - поједини семгенти мало личе на Лигетија и на фигурације које користи у Виолинском концерту, као и Атмосфере, али највећи део ове партитуре доноси звук које је сасвим нов и неочекиван. Покушавајући да нађе адекватну ликовну аналогију, Ретл истиче да би ово дело могао да упореди са сликама Марка Ротка, чије боје као да зраче са платна, док је сам Хас као инспирацију поменуо дела Мориса Корнелиса Ешера. Као што се на његовим графикама појављују степенице које наизглед стално иду навише, али се на крају враћате на место одакле сте кренули, звук у овом Хасовом делу функционише као оптичка илузија. Описујући дело и исуство рада на његовој припиреми, Сајмон Ретл је сам почетак упоредио са снежном мећавом, у којој се ковитлају пригушени звуци. Кад ова „олуја" почне да се стишава, почињу да се разазнају појединачни звуци, који попримају функцију звучних светионика. Како се ово „светло" појављује у оркестру, тако у самој дворани осветљење почиње да се гаси, док публика и извођачи не остану у потпуном мраку, окружени само звуковима. Ретл овај ефекат пореди са „примордијалном мочваром" из које извиру први знаци живота, и у чијем микротоналном окружењу тонови покушавају да се изборе и формирају.

Оно што је посебна специфичност овог дела јесте Хасова тенденција да супротстави природне аликвотне тонове и природне тоналитете нашем темперованом систему и стандардним орекстарским инструментима. На врхунцу дела, када се светла поново угасе у трајању од десет минута, према речима Сајмона Ретла, „чујете рађање сасвим нових хармонија". Оно што се чује јесте природни Це дур акорд који исијава у мраку, а у контексту ове композиције, он звучи као изнова пронађена хармонија, не само у музици, већ и у свету. Када се поново упали светло, музички ток изнова почиње да се понаша попут Ешерових степеница, само што се овај лавиринт згушњава и убрзава, док се као у Берговом Воцеку или Шенберговом Ишчекивању изненада све не заврши. И како Ретл закључује, све је било „узалуд".

Уредница емисије: Ивана Неимаревић