Часлав Копривица: Образовање народа као постајање ка суштини

Иако је уобичајено да се при говору o образовању пође од једноставнијег ка сложенијем, то јест од појединачног ка колективном, Часлав Копривица у овом тексту преокреће редослед како би показао да обе „гране" образовања имају заједничко исходиште. То исходиште је у топосу идентитетске незакључености (и појединца и заједнице), што за собом повлачи њихову двојну, једноизворну отвореност према другима.

Темељна идеја образовања је она у којој се као нормативни видокруг образовне праксе поставља суштинска промена образујућега - његово преображавање ка двоструком циљу: ка идеји универзалног човека, те ка ономе што је за њега појединачно бићетворно целисходно. „Универзални човек" је регулативни идеал човека који је кадар да општи са свиме што је људско, односно достојно људскога. Да би човек, који је у својем индивидуализованом бићу неуобличен и „недовршен", могао да се оријентише, да би сазнавао на који начин и у којем смеру треба себе да обликује, он мора развити осетљивост за нормативно истумачену општељудскост, из које тек може и треба црпсти подстицаје појединачног обликовања, сматра Копривица. Развијање пријемчивости за другост налазило се у темељу класичне, хеленске идеје образовања, а самим тиме и у темељу хеленске културе, будући да је она дубински довела у везу идеју образовања и идеју заједнице. Отвореност за другост пребива у сржи идеје образовања, јер се само тако може досећи оно нормативно обавезујуће, које човеку рођењем није дато, али је зато на њега, као човек, позван.

Уредница циклуса Тања Мијовић.