Стваралаштво Јохана Баптиста Крамера

У првој деценији 19. века, када је Крамерова каријера у Лондону била у успону, композитор је одлучио да се, по угледу на свог ментора Муција Клементија, укључи и у пословне активности у сфери музичког издаваштва: 1805. године ушао је у први ортачки подухват основавши издавачку кућу „Крамер и Кејс", а 1810. у наредни, са Семјуелом Чепелом, што је резултовало предузећем које се поред издаваштва бавило и израдом клавира и организацијом концерта, те је израсло у једну од кључних енглеских музичких институција овог периода. Коначно, 1824. године, Крамер је са значајним успехом покренуо још једну издавачку кућу, под својим именом, која постоји и данас.

Истовремено, Крамер је покушавао да уоквири свој опус клавирских соната. Године 1812. објавио је Сонату за клавир опус 53, коју је насловио као L'Ultima, односно Последња, која је требало да представља финале његовог пијанистичког израза у овом жанру. Крамер је одиста пет година "ћутао" у жанру сонате, али је ипак до краја свог живота објавио још шест соната којима је доделио одговарајуће бројеве опуса. Соната опус 53 конципирана је као троставачна, у а-молу, са лаганим уводом у темпу граве и амбициозним првим ставом у темпу moderato, у коме композитор прописује енергичну и експресивну интерпретацију и који је засићен типичним Крамеровим пијанистичким захтевима, попут паралелних октава.

Занимљивост у Крамеровој биографији јесте и то да је он једини композитор који је именован у популарним романима његове савременице, енглеске списатељице Џејн Остин, а у њеној породичној музичкој збирци може се пронаћи издање Крамеровог дивертимента за клавир Les petits riens.

Две године млађи од Крамера, аустријски композитор и пијаниста Јозеф Велфл такође се убрајао у једног од врхунских мајстора свог инструмента. Након периода проведеног у Бечу, у последњој деценији 18. века, Велфл је започео европску турнеју, проводећи највише времена у Паризу, да би 1805. године, као и Крамер, одабрао Лондон као свој нови дом. Савременици у су Велфлу видели једног од Моцартових могућих наследника, а неретко су га поредили и са Клементијем. Велфлова пијанистичка техника, утемељена на бечком бриљантном стилу, а потом обликована под утицајем енглеске школе, била је изразито захтевна, што се огледа и у одређеним штампаним делима.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић