In memoriam – Луј Андрисен

Луј Андрисен је рођен у Утрехту 1939. године у породици музичара. Студирао је на Конзерваторијуму у Хагу, а од 1962. до 1964. године усавршавао се у Милану и Берлину код Лучана Берија. Веома брзо по окончању студија, повезао се са холандским уметницима Мишом Менгелбергом, Рајнбертом де Леуом, Петером Схатом и Јаном ван Флајменом, са којима је делио левичарске политичке ставове, као и уверење да је потребно направити велики преокрет у конзервативном свету класичне музике у Холандији. Први велики јавни "иступ", група која је названа "Петорица" имала је 1969. године када су њени чланови прекинули наступ Консертхебау оркестра под управом Бернарда Хаитинка, ударајући у звечке и друге перкусивне инструменте, како би исказали свој протест и „означили симфонијски оркестар као статусни симбол владајуће елите". Како то наводи музиколошкиња Јелена Новак, „овај догађај, изнедрен и из тековина ПРОВО покрета, остао је урезан у музичку историју Холандије - био је то манифест који је отворио простор за изградњу неконвенционалног музичког света, оног света у којем ће култура живописних ансамбала, децентрализација институција и прогресивни савремени музички језици водити главну реч".

Луј Андрисен је готово читав свој уметнички опус посветио том циљу. Од седамдесетих година прошлог века, он се залагао за стварање радикалне музичке естетике, најпре престајући да компонује за конвенционалне ансамбле, већ за специфичне саставе састављене од традиционалних инструмената, али и електричне и бас гитаре. Ни савремени стилови и композиторске праксе нису остали изван поља његове критике - иако је његов композициони поступак укључивао репетитивност, због чега је често био називан минималистом, његова интерпретација овог стила сасвим је била другачија од милозвучних, атмосферичних радова његових америчких колега. За разлику од њихових тонално утемељених композиција, у Андрисеновом хармонском језику су доминирале дисонанце карактеристичне за дела европске послератне авангарде. У својој музици, он је често посезао са сасвим различитим и наизглед удаљеним изворима инспирације, од џеза и попа преко ране музике, до Стравинског и Баха као великих узора и несумњивих трајних вредности. 

Поред предане и радикалне борбе против музичког конзервативизма, Андрисен је у своја дела уткао и јасну друштвену критику и политичку поруку. Један од његових првих великих радова, који је реализовао заједно са Рајнбертом де Леуом и Петером Схатом, опера Реконструкција била је јасна критика америчког империјализма, а своје марксистичке корене, Андрисен је јасно исказао и у једној од његових најпознатијих композиција, делу Workers Union, односно Раднички синдикат. Ова композиција, написана је 1975. године, према речима аутора „за бучну групу инструмената". Не желећи да детерминише извођачки састав и на тај начин лимитира могућност различитих ансамбала да свирају ово дело, Андрисен је демонистирао неке од главних постулате своје поетике: дело не поседује тонални центар, мелодика је неодређена, док је стожерни елемент музичког језика ритам, а главни структурни принцип репетитивност. 

Љубав према снажом звуку, била је једна од константи у Андрисеновом животу. Према речима сарадника, приликом једног извођења у Танглвуду, средином деведесетих, музичарима је рекао да би „више волео да одсвирају погрешну ноту веома гласно него исправну ноту веома тихо". Овакав "иконокластични" приступ извођењу, Андрисен је развијао још од студентских дана, када се интензивно бавио импровизацијом. За потребе извођења, основао је и два ансамбла, Де Фолхардинг и Хокетус, чији ће назив понети и једна од његових најпознатијих композиција, у којој је демонстрирана његова јединствена употреба ансамбла, ослонац на репетитивном развоју музичког тока и пре свега, неумољивост ритмичког пулса.

Осим композиција за ансамбле, значајан део свог опуса овај холандски аутор је посветио и гласу. У његовом опусу су остале две самосталне опере – Роза: смрт композитора и Пишући Вермеру, обе настале у сарадњи са Питером Гринавејем, те филмска опера Комедија, инспирисана Дантеовом Божанственом комедијом за коју је награђен престижном Громајер наградом. 

Поред ових дела, у његовом опусу се налазе велики вокално-инструментални циклуси попут Државе – засноване на истоименом Платоновом делу, али са недвосмислено марксистичком критиком места које музика има у друштву и начина њене конзумације. Инспирацију није проналазио само у значајним литерарним и филозофиским делима, већ и историји уметности. Тако 1985. године настаје дело Стил чији наслов указује на стваралаштво Пита Мондријана, а у којем Андрисен комбинује апстрактне форме и буги-вуги. Ова композиција касније је интегрисана у обиман циклус Материја, у којем се појављују и музичке реминисценције на дела Баха, Стравинског, фламанске шансоне L'homme armé, али и ванмузичка инспирација која се креће од седамнаестовековних трактата о бродоградњи, до дневника Марије Кири. Осврћући се на овако широко постављен спектар тема, оперски редитељ Пјер Оди је рекао да свако Андрисеново сценско дело „може да одлепрша у фантазију и екстремну слободу структуре, са колажом различитих музичких идиома". Ове диспаратне материјале, повезивао је продоран и смео звук, који је остао заштитни знак Андрисенове музике, са оркестрацијом у којој су појачане секције дувачких инструмената, уз клавијатуре, електричне гитаре и снажан корпус удараљки. 

Временом, углед овог холандског аутора је све више растао, те је 1978. године добио позив да постане предавач на Краљевском конзерваторијуму у Хагу. У наредној деценији, предавао је и на Универзитету Јејл у Сједињеним Америчким Државама, као и на Универзитету у Лајдену, ширећи свој утицај на генерације значајних младих аутора попут Мишела ван дер Аа, Ричарда Ејерса и Стива Марланда. Андрисен је био изложен и критикама 2013, када је први пут после четрдесет пет година компоновао и једно дело за оркестар – Мистерије – и то као поруџбину оркестра Консерхебау. Међутим, док је овај потез наљутио неке од његивх присталица, које су сматрале то својеврсном „капитулацијом пред естаблишментом", овај догађај би се могао посматрати и из сасвим другачије перспективе, како то новинар листа Гардијан наводи, као сведочанство да је „Андрисенов композициони приступ постао доминантан у његовој домовини". 

Последње дело које је Андрисен јавно представио у децембру прошле године, било је вокално-инструментално остварење под називом Мај посвећено Франсу Бригену, а које је извео Оркестар 18. века, који је овај диригент деценијама водио. Болест је приморала Андрисена да се у деветој деценији повуче из јавног музичког света и да настави да ствара импровизујући на клавиру. То је радио све до 1. јула ове године, када је преминуо у дому за оболеле од деменције, недалеко од Амстердама.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић