Музеј звука – Антоан Бримел: Миса „Et ecce terrae motus”
Иако је данас мање познат, Бримел је био славан у своје доба, те га је и Франсоа Рабле поменуо у свом роману „Гаргантуа и Пантагруел”, осврћући се на „мелодичност” старих мајстора. А Томас Морли је нешто касније записао „да су једино Жоскен де Пре и Бримел способни да вас науче канонској техници”.
Антоан Бримел је рођен око 1460. године у близини Шартра, те је прво музичко образовање стекао управо при славној катедрали овог града. У овом величанственом задњу, Бримел је по свој прилици стекао осећај за готичку естетику и однос према простору, који ће се бити присутни и у његовим делима. Након краћих ангажмана у Женеви и Лаону, постао је хоровођа цркве Нотр Дам у Паризу а потом је исту позицију од 1506. године имао и на двору Алфонса Д'Естеа у Ферари, где је наследио Јакоба Обрехта који је годину дана раније умро од куге. Када је дворска капела распуштена, Бримел је остао на Апенинском полуострву, а сведочанства потврђују да је радио у црквама у Фаенци и Мантови.
Бримелово најпознатије дело је дванаестогласна миса Et ecce terrae motus, а интересантно је да је једини сачувани примерак овог дела до нас стигао посредством још једног великог ренесансног композитора, Орланда ди Ласа. Наиме, педесет година након Бримелове смрти, Ди Ласо је извео ово дело, вероватно пошто је, фасциниран комплексним писмом старијег аутора, направио копију данас изгубљеног рукописа из библиотеке Алфонса I. Приликом извођења сам Ласо је певао деоницу другог тенора, а припремио је и партитуру за све остале гласове, те су остала сачувана имена извођача који су певали ово дело. Минхенски манускрипт овог извођења је тако остао једини сачуван примерак Бримеловог монументалног ремек-дела.
Бримелова дванаестогласни хармонски слог је организован нетипично са дванаест равноправних гласова који су груписани у четри групе са по три гласа. Сваки од три гласа сваке групе припада истом регистру, и они се непрестано преплићу, док се у појединим тренуцима појединачни гласови успињу далеко изван своје „групе" те тако бас у Креду надвисује не само теноре већ и контратеноре. Миса је заснована на теми ускршњег антифона Et ecce terrae motus, од које Бримел користи само првих седам тонова. Бримел у овом делу избегава звучне карактеристике уобичајене за 15. век, попут фобурдона или бургундских каденционих формула. Уместо тога, он ствара контрапункт са снажним тоналним усмерењем, који је истакнут коришћењем терце као стабилне консонанте.
Уредница емисије: Ивана Неимаревић
Коментари