Мајстори барока – Мотети Анрија Димона

Овај композитор, рођен 1613. године у Лимбургу у Белгији, своје музичко образовање стиче у Лијежу и Мастрихту, а 1643. одлази у Француску, и у Паризу постаје капелмајстор при цркви Сен Пол. У париском музичком миљеу брзо проналази своје место и као композитор и као извођач, а 1652. године добија службу при двору Војводе од Анжуја.

Димонова главна преокупација су били кратки комади у којима је могао да развије интимне мелодијске линије у пратњи басо-континуа, који је, ослањајући се на италијанске узоре, увео у париски музички живот који до тада није имао праксу његовог коришћења.

Аутор 1657. године објављује збирку под називом Меланж са око двадесет прелудијума и шансона, употпуњену мотетима за различите саставе, што је, између осталог допринело да 1660. буде изабран за оргуљаша француске краљице Марије Терезе од Шпаније, жене Луја XIV. Временом постаје капелмајстор у Краљевској капели, да би потом дошао и до места директора краљичине музике, где је, између осталог, његов посао подразумевао стварање новог музичког репертоара за дневне мисе.

Димон се сматра утемељивачем жанра великог мотета, који је писан за два хора и велики оркестарски апарат, и извођен приликом богослужења у Краљевској капели у Версају. За двадесет година, колико је радио при двору, Димон је компоновао око седамдесет великих мотета и око стотину краћих комада за соло глас. Тежио је да, када су велики мотети у питању, у контекст "обичног" пренесе формат великих дела која су замишљена за изузетне церемоније и извођења у пуном саставу краљевских музичара.

Велики мотети овог аутора сведоче не само о рађању и еволуцији овог жанра, већ и о условима његовог извођења у Краљевској капели. Иновација у погледу интерпретације блиа је појава инструменталног ансамбла који свира прелудијуме и риторнела, прати одређена вокална сола и, уз систем удвајања деоница, подржава извођење рефрена. Такође, неки од његових мотета су писани стилом који је претеча развоју ораторијума и садрже дијалоге између ликова који портретишу бога, анђеле и грешнике.

Збирка мотета које је Димон објавио за живота, као и она која је објављена постхумно 1686. године, служила је за даљи рад његовим наследницима у Краљевској капели, попут Жан-Батиста Лилија и Франсоа Купрена. На жалост, музика овог аутора је сачувана у фрагментима, и значајни инструментални сегменти који показују новине тог времена које је Димон нарочито развио у својим делима, као што је концепт да су гудачки инструменти, касније и дувачки, у улози пратње у мотетима, су у нарочито лошем стању.

Ауторка: Саша Тошковић
Уредница: Ивана Неимаревић