Музеј звука – Мадригали и мотети Питера Филипса

Филипсова репутација је била таква јер су га његова домовина, али и земља у коју је емигрирао донекле одбациле. Рођен 1560. или 1561. године у Лондону, као дечак је био хориста Катедрале Светог Павла, где га је музици учио Себастијан Весткот. Са двадесет година већ је увелико компоновао, а његова Павана, објављена у Фицвилијамовој песмарици из 1580. године, наведена је „као прва коју је Филипс написао". Након смрти свог учитеља Весткота, Филипс је у јеку реформацијских превирања, напустио Енглеску, у коју се никада није вратио. Најпре се упутио у Рим, где је ступио у службу још једног католичког имигранта, Лорда Томаса Пеџета, са којим је путовао у Француску, Шпанију и Холандију, да би са на крају задржао у Бриселу. Након Пеџетове смрти преселио се у Антверпен, где је накратко био и ухапшен, као један од завереника у неуспешном атентату на Елизабету I. Филипс се успешно одбранио од ових оптужби, те је 1597. године постао оргуљаш у дворској капели Надвојводе Алберта, регента Фландрије. Ова позиција омогућавала му је да сретне неке од водећих музичара тог доба, као што су Ђироламо Фрескобалди или Џон Бул, који је такође напустио Енглеску. Филипс је остао на фландријском двору до смрти у дубокој старости, 1628. године, компонујући пре свега духовна дела.

Овај композитор је био веома плодан аутор, иза кога је остало више стотина мотета, као и велики број композиција за инструменте са диркама и за инструменталне консорте. Једна од срећних околности у његовом животу била је чињеница да је током његовог живота у Амстердаму, у овом граду био активан и чувени штампар Пјер Фалез, захваљујући коме је сачуван и значајан број Филипсових дела. У њима се откривају утицаји како музике његове домовине, Енглеске, тако и италијанске традиције коју су неки од фламанских композитора, након боравка у Риму донели на север Европе. 

Уредница емисије: Ивана Неимаревић