Светске музичке позорнице
Вечерашњу емисију испуниће музика Роберта Шумана и Антоњина Дворжака у интерпретацији чланова Симфонијског оркестра Италијанског радија и телевизије. Диригује Роберт Тревињо, а солиста је виолончелиста Киан Солтани. Снимак, из циклуса Премијум концерти Еурорадија који смо добили захваљујући међународној размени, забележен је 19. новембра прошле године у дворани Артуро Тосканини у Торину.
Једно од првих остварења које је Шуман компоновао по доласку из Дрездена у Диселдорф, где је 1850. године постављен на место градског музичког директора, био је Концерт за виолончело. Од почетка рада на партитури, коју је у налету инспирације завршио за само две недеље, Шуман је био мотивисан да напише дело за виолончело, пошто до тада, како је и сам истакао у писму издавачу „у музичкој литератури нема баш довољно композиција за овај љупки инструмент". У верзији са клавирском пратњом, Концерт је објављен 1854, али дело није изведено за композиторовог живота. Наиме, премијера је уприличена у Лајцигу тек 9. јуна 1860, четири године након композиторове смрти, када је уз пратњу чланова Гевандхаус оркестра и под управом Јулијуса Рица, као солиста наступио Лудвиг Еберт. У деценијама које су следиле, овај концерт дубоке емоционалности, живахности и хумора, у којем композитор мајсторски обликује и преплиће виртуозне солистичке партове са оркестарским сегментима, сваким новим извођењем освајао је публику, поставши и део стандардног концертног репертоара светских виолончелиста.
Киан Солтани, млади аустријско-ирански виолончелиста, рођен је 1992. године у Брегенцу, у породици музичара. Почасни је виолончелиста Баренбојмовог Западно-Источног Диван оркестра, а пажњу светске јавности привукао је на турнеји овог ансамбла 2015. године када је као солиста суделовао у извођењу Бетовеновог Троструког концерта за виолину, виолончело и клавир у Це дуру, опус 56. Добитник је бројних награда и признања, а 2017. године је постао и ексклузивни уметник дискографске куче Дојче Грамофон.
У другом делу емисије слушаћете Седму симфонију у де молу, опус 70 Антоњина Дврожака. Дело је писано у периоду од 13. децембра 1884. до 17. марта 1885. године као поруџбина Лондонске филхармоније, чији је Дворжак био почасни члан, а премијерно је изведено априла исте године у Лондону. За разлику од суседних дела, Шесте и Осме, Седма симфонија одише мрачном атмосфером, иначе несвојственом композитору. Већ и избор тоналитета - де мол - у којем су написани Моцартов Реквијем, Бетовенова Девета симфонија и Брамсов Први клавирски концерт, сведочи о почетном расположењу и Дворжаковој жељи да се удаљи од словенске мелодике која је до тада доминирала у његовом стваралаштву.
Уредница Ирина Максимовић Шашић
Коментари