Ораторијуми Марк-Антоана Шарпантјеа и Ђакома Карисимија

Карисими се данас сматра једним од најутицајнијих аутора у Риму средином 17. века и композитором који је утемељио жанр латинског ораторијума, дајући му сасвим карактеристичне одлике. У време када је контра-реформација доживела прави замах, Карисими је доживљаван као "музички беседник" - аутор чија дела имају непогрешив реторички тон и који успева да на музички занимљив начин, у маниру беседе, изнесе одређену моралну или теолошку поенту. До данас је остало сачувано петнаест ораторијума који носе његов потпис, а најпознатији је Јефта, који је Карисими написао 1649. године.

Овај ораторијум је заснован на библијској причи из Старог Завета, која говори о Јефти, који се током рата са Амонићанима, зарад победе зарекао Богу да ће жртвовати прву особу на коју наиђе при повратку из битке, а што ће бити, испоставиће се, његова кћерка. Постоје две главне улоге: Јефта, којег тумачи тенор и ћерка, коју тумачи сопран. У овом остварењу, Карисими уводи одлике које ће касније постати карактеристичне за овај жанр, као што је техника соло речитатива уз континуирану пратњу као главно средство за преношење текста, док истовремено ствара прилику за ансамбл да у групним наступима коментарише радњу или доприноси приповедању. Такође, уместо да улогу наратора додели једном гласу, Карисими нараторове наступе у различитим ситуацијама поверава соло тенору, басу, сопрану, дуету, чак и мањем вокалном ансамблу.

Као што је случај код већине дела духовне тематике из 16. и 17. века, њихова ефектност се у великој мери ослањала и на вештину и харизму појединих певача који су имали слободу да улепшавају и украшавају деонице по свом нахођењу. Успеху Карисимијевих остварења у области латинског ораторијума, допринело је и то што је на располагању имао неке од најбољих певача тог доба, који су својим умећем додатно потцртали трансцендентални каратер његове музике.

Шарпантје је као релативно млад из родног Париза дошао у Рим, како би учио код старијег и веома цењеног Карисимија. Током студија у Италији, Шарпантје је исписао многе Карисимијеве композиције и сачувао их по повратку у Француску. Историјски куриозитет представља податак да је једна од тих композиција био управо ораторијум Јефта, дело са којим Шарпантјеов ораторијум Петрово одрицање има доста сличности.

Ово дело музички описује причу о одрицању и негирању апостола Петра да је Исусов следбеник, онако како је она представљена у сва четири јеванђеља Новог Завета. У Шарпантјеовом приступу могу се уочити италијански утицаји, оличени у флексибилном коришћењу хора у улогама наратора, али и активног учесника радње. Аутор још више усложњава сегменте поверене вокалним ансамблима, док његова одлука да ораторијум почне и заврши се петогласним рефреном овом делу даје израженији осећај хомогености.

Чућете и Шарпантјеов ораторијум Аврамова жртва, заснован на познатој причи из Старог Завета. Бог тражи од Аврама да жртвује свог сина јединца Исака, како би му доказао своју оданост. Аврам се мири са судбином, те пристаје на екстремни тест вере.

Аврамова жртва представља композиторово дело већих размера - и у смислу трајања, али и величине извођачког корпуса. Поред проширења вокалног ансамбла, Шарпантје у ово остварење уводи и пар виолина у улози "гласова без речи", односно пратње певачима, што је један од поступака карактеристичних за овог аутора. За разлику од друга два ораторијума која ћемо представити у емисији, ово остварење има срећан крај и завршава се тријумфалним звуцима, показујући да је стил који је Карисими дефинисао, а Шарпантје затим разрадио, довољно иновативан и флексибилан када је у питању изражавање великог опсега људских емоција.

Ауторка емисије: Саша Тошковић
Уредница емисије: Ивана Неимаревић