Музичко путовање Француском и Италијом са Чарлсом Бернијем

На путу из Венеције у Напуљ, током августа и септембра 1770. године, Берни је посетио Болоњу, Фиренцу и Рим. Посета Болоњи била је прилика за упознавање са кастратом Фаринелијем, који се десет година раније повукао са музичке сцене, те са Ђованијем Батистом Мартинијем, чувеним педагогом и композитором, који је такође радио на општој историји музике и са којим је Берни водио плодне разговоре на ову тему. У Фиренци, Берни је имао прилику да посети једно од мањих позоришта, Театро ди виа Санта Мариа, које је одржавало оперске представе изван карневалске сезоне и у којем је чуо комичну оперу Рибарка Никола Пичинија. Коначно, боравак у Риму био је пре свега обележен посетом музичарима Сикстинске капеле, која је у путопису резултовала исцрпном рефлексијом на Мизерере Грегорија Алегрија из тридесетих година седамнаестог века, дела чија је транскрипција била забрањена, а чији су детаљи извођења преношени усменим путем, те које се могло чути само на овом месту.

Берни је Пичнија сматрао за водећег активног оперског композитора у Италији. Приликом фирентинског извођења комичног интермеца Рибарке, или: Призната наследница, на либрето Карла Голдонија, а чија премијера је била у Риму 1766. године, Берни је посебне речи хвале имао за виртуозне способности певача и Пичинијеву партитуру која је оживела Голдонијев комични заплет о изгубљеној војводској наследници.

Напуљ, колевку модерног галантног стила, Берни је описао као испуњење своје жудње за музичким ужитком у Италији. Посебно је био изненађен народном, уличном музиком овог града, која је, како је писао, сасвим другачија од остатка Италије и Европе. Наполитанске канцоне извођене су уз пратњу виолине, мандолине и колашонеа – врсте лауте дугог врата – уз изненадне и амбициозне модулације и вокалну интерпретацију коју је описао као бучну и вулгарну, али ефектну.

Напуљ је био град у којем је Берни упознао Никола Пичинија и Никола Јомелија, са којима је разговарао о раду чувених напуљских конзерваторијума и историји напуљске композиторске школе. У току његовог боравка у Напуљу, у позоришту Сан Карло у октобру 1770. започете су пробе Јомелијеве опере Демофонт на либрето Пјетра Метастазија. Јомели је овај либрето први пут искористио још 1743. године, али верзија коју је написао за Штутгарт 1764. практично представља сасвим ново оперско остварење, чија је партитура за Сан Карло последња адаптација. Берни је, заједно за заинтересованим љубитељима музике Напуља, могао да присуствује пробама у позоришту Сан Карло. Посебно је обратио пажњу на Јомелијеву богату оркестарску партитуру, конципирану под утицајем ауторовог искуства рада са ансамблом на Виртембершком двору, а само речи хвале имао је за сопрана Маријану Бјанки у главној улози, чију је интерпретацију описао као интонативну, перфектну, лаког и покретљивог гласа, са савршеном употребом портамента.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић