Уметност интерпретације

Овај свестрани уметник, али и лекар и пасионирани археолог, рођен је 1946. године у Венецији, где је студирао композицију и дирговање. У овим областима се касније усавршавао у Дармштату, под менторством Карлхајнца Штокхаузена, као и Бруна Мадерне и Франка Донатонија, односно на Музичкој академији у Бечу, студирајући дироговање са Хансом Сваровским. Као да ове две специјализације нису биле довољне, тек Синополи поред студија музике завршава и студије медицине на Универзитету у Падови и стиче звање психијатра. У његовом каснијем раду, испоставиће се, ове наизглед удаљене области ће се сусрести, јер ће Синополи у интервјуима посведочити како му „психоанализа помаже да боље разуме Вагнерове ликове”.

Почеци уметничке каријере Ђузепа Синополија одвијали су се паралелним токовима - он је истовремено био и плодан композитор претежно серијалисткичких композиција, али и диригент новооснованог ансамбла „Бруно Мадерна” посвећеног извођењу савремене музике, те професор савремене и електронске музике на Конзерваторијуму Бенедето Марчело у његовој родној Венецији. Ипак, упркос успеху његове опере Салома, почеком осамдесетих година, Синополијева диригентска каријера почиње лагано да преузима примат. Године 1983. постаје шеф-диригент оркестра Академије Свете Чечилије из Рима, а годину дана касније и Филхармонија оркестра, на чијем челу ће остати наредних десет година. Истовремено, започиње и његова импресивна каријера оперског диригента, која се након дебија са Аидом у Венецији, наставља великим успехом у Ковент гардену са Манон Леско. Након овог сигурног наступа на међународној сцени, Ђузепе Синополи убрзо добија позив из Метрополитен опере у Њујорку, а потом и фестивала у Бајројту, где је у наредним годинама дириговао извођењем преко деведесет представа. Са трупом фестивала је чак ишао и на турнеју у Јапан, где је представио изузетно хваљену поставку Танхојзера.

Почетком деведесетих година, Синополи је постао шеф-диригент једног од најугледнијих немачких оркестара – Државне капеле из Дрездена, а све чешће је наступао и за диригентским путлом Немачке опере у Берлину. Управо на овом месту, 20. априла 2001. године, доживео је инфаркт током дириговања Аиде, опере са којом је дебитовао двадесет три године раније, а преминуо је два касније.

Синополи је био уметничка фигура која је изазивала изричито опречна мишљења. Оркестарски свирачи су му често замерали опширне вербалне анализе које би представљао током проба, док му је критика често замерала на избору и слободнијем третману темпа, пренаглашавању динамике и некада замућеним текстурама. Са друге стране, његово посвећено трагање за унутрашњом логиком дела, као и богатство детаља и нијанси које је извлачио из партитура, чинили су га једном од најзанимљивијих диригентских фигура са краја 20. века. У његовом репертоару доминирала су дела са краја 19. и из првих деценија 20. века, а посебно су цењена његова тумачења паритутра Рихарда Штрауса и Густава Малера. Ипак, како је и сам композитор склон авангардним техникама, Синополи је посебно у првим деценијама своје диригентске каријере на репертоару имао и бројна савремена дела, која није престао да промовише ни у каснијим годинама.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић