Опера – Антон Рубинштајн: Демон

Судбина је Антону Рубинштајну дала многоструке таленте. Био је пијаниста-виртуоз, један од најважнијих представника и утемељивача руске школе пијанизма уз брата Николаја, неуморан пропагатор музике у јавности, оснивач конзерваторијума у Санкт Петербургу, чији је најпознатији ученик био Петар Чајковски, а такође је био и композитор који се окушао у разноликим жанровима. Његова композиторска заоставштина укључује опере, симфоније, ораторијуме, концерте, инструментална дела и соло песме. Међу његовим операма налазе се дела базирана на руској историји, библијским причама као и на историји Рима. Такође, био је често инспирисан књижевним предлошцима, посебно поемама Михаила Љермонтова чије је изузетно популарно дело и послужило као полазиште за оперу Демон. Ово дело спада у ред опера које су пригрлиле оријенталистичке тенденције присутне од средине шесте деценије XIX века у свим руским уметничким дисциплинама. Међу музичким делима са оријенталним темама издвајају се балет Јудита Александра Серова, симфонијска поема Антар или Шехерезада Римског-Корсакова и балети Фараонова ћерка и Бајадера које је за театар Мариински кореографисао Маријус Петипа. У Демону, Рубинштајн је створио живописан и емотивано проживљен источњачки егзотични свет, који је очарао савременике. И поред тога што је оријентализам из данашње перспективе идеолошки упитан, у музичком смислу у Рубинштајновом делу је скопчан и са мајсторским евоцирањима природе и одличном карактеризацијом ликова.

После премијере, 1875. године у театру Мариински, из критика сазнајемо да је јавност у потпуности променила мишљење о Рубинштајну као композитору, коме су често замерали превише „западњачког карактера", као и да је музика препуна мелодија, да дело не садржи ништа претенциозно или афектирајуће, и да је Демон „пунокрвна опера" коју је написла сигурна, мајсторска рука. Успех је надаље пратио ово дело. Прва обнова је била 1884. године, а 1905. Фјодор Шаљапин је први пут запевао Демона, да би касније овај лик извајао на себи својствен начин уз помоћ својих јединствених певачких, глумачких и психолошких увида. Шаљапинов Демон је изгледао као да је сишао са Врубеловог платна, у трансформацији од фантастичне визије до моћног, крилатог ратника. Импозантна фигура Шаљапина је тадашње критичаре подсећала на страшног непријатеља спремног да се „увек изнова бори са небесима". Иако је ово дело врло популарно у Русији, тек је последњих година, залагањем Валерија Гергијева и Дмитрија Хворостовског, изашло и на интернационалну сцену о чему сведочи и продукција коју су заједно остварили Опера из Бордоа, Краљевска опера Ла Моне из Брисела и театар Гран Лисеу из Барселоне.

На крају опере остаје да лебди питање ко је уистину Демон - да ли је он Фауст, Мефисто, Лутајући Холанђанин или је пред нама "непотребни човек" који се појављује толико пута у руској књижевности XIX века - од бескарактерног Оњегина до дијаболичног Ставрогина и који живи у друштву које му не пружа ништа, нити он њему. Привлачност Демона Антона Рубинштајна је управо у овој енигми, обученој у раскошно музичко рухо романтичарског заноса.

Кратки садржај опере је следећи: Демон покушава свим средствима да освоји Тамару, изазивајући и околности у којима гине њен вереник, принц Синодал. Она осећа присуство Демона тако што чује његов натприродни глас, који је прогони чак и у самостану где покушава да се сакрије. Такође, он се појављује у њеним сновима, а на самом крају указује се и у реалности. Демон успева да је пољуби, због чега млада жена умире. Тамарина душа је узнесена на небо, док је Демон осуђен на вечну усамљеност.

Уредница Ксенија Стевановић