Савремена српска музика

Овај уметник рођен је 1947. године у Београду. Студирао је композицију на Музичкој академији у Београду, у класи Станојла Рајичића. Даље усавршавање Јевтић је наставио на Париском националном конзерваторијуму за музику у класи Оливијеа Месијана, а потом и на Високој школи за музику у Бечу код Алфреда Ула. Живео је и радио у Паризу, а у периоду од 1997. до 1999. године био је професор композиције и оркестрације на Конзерваторијуму за музику, Федералног универзитета у Пелотасу у Бразилу. Године 2005. је изабран за дописног, а 2012. за редовног члана Српске академије наука и уметности. Иван Јевтић од 1978. године живи и ради као слободни уметник.

Опус овог композитора броји више од стотину дела у области камерне, концертантне и симфонијске музике која су извођена на престижним фестивалима у земљи и свету. Писао је дела претежно за дувачке инструменте, а нарочито га је инспирисала труба, за коју је у једном од својих интервјуа истакао: "Труба је по мени симбол менталног здравља и светлости."

У монографији посвећеној Ивану Јевтићу, Силви Нисефор наводи да би се "Јевтићев стил могао назвати необарокним због потраге за контрастима и покретом, или неокласичним због везаности за одређену тему, њено развијање и архитектонску јасноћу. Његов поступак могао би га поистоветити с неоромантичарима због његовог друштвеног ангажмана, националног духа, везности за народну музику и уске повезаности његовог стваралаштва са личним животом. Ипак, у крајњој линији, његова музика остаје уско везана за двадесети век: истовремено је неоимпресионистичка у одабиру хармоније и оркестрације, блиска руској школи у каткад наглој енергији ритма, блиска и Бартоку својом укорењеношћу и Бритну у створеној атмосфери".

Иван Јевтић је добитник бројних међународних и домаћих признања, а нарочито се истичу награде Стеван Мокрањац за 2000, као и награда Вукове задужбине за 2005. годину.

Ауторка: Тамара Симовић