XX век – Николај Мјасковски: Шеста симфонија
Мјасковски је имао посебан положај међу руским модернистима с почетка XX века. Прокофјев је говорио да је реч о филозофу међу композиторима, а да је музика коју пише мудра, страствена, мрачна и самозатајна.
Његова ерудиција, и морални и професионални ауторитет донели су му уважавање колега и студената. Комплексан музички стил Николаја Мјасковског није био мотивисан унутрашњим одлукама, већ је био резултат перцепције света. У музичком погледу, у њему су се преламале све стилске карактеристике краја 19. и почетка 20. века – од позног романтизма, преко Дебисија и Скрјабина, до серијализма.
У периоду од 1908. до 1950. године написао је двадесет седам симфонија, због чега су савременици говорили да је чин компоновање симфонија за Мјасковског еквивалент самог живљења. Само је једном користио текстуални предложак – управо у Шестој симофнији у ес-молу из 1923. године. Њена тема је трагедија која подрива основе постојања, а обилује аутобиографским елементима. Инспирисана је сценама хладног, опустошеног Петрограда, напуштене куће Мјасковских, преминулих рођака. Симфонија је једна врста реквијема, попут вриска његовог оца који је 1918. упуцан пред очима сина.
Форма и структура ове симфоније подсећају на Шесту Чајковског, а прва два става стилски призивају сценска дела Мусоргкосг. Како је аутор сам истакао, у трећем ставу, Скерцу, је покушао да испроба рукопис Шенберга, коришћењем слободне додекафоније. Финални, вокално-инструментални став, изграђен је на темељу две контрастирајуће песме – француске револуционарне, и руског духовног напева Растанак душе с телом.
Уредила Сања Куњадић
Коментари