Антологија српске музике

Предраг Милошевић је рођен 1904. године у Књажевцу, а музичко образовање је започео у Музичкој школи у Београду, где је похађао часове код Рајне Димитријевић, а теоријске предмете код Милоја Милојевића. Након тога студирао је на Музичкој академији у Минхену, а потом наставља школовање на Конзерваторијуму у Прагу где је 1926. дипломирао композицију код Јарослава Кржичке, а усавршавао се и у мајсторској школи Јозефа Сука. Године 1928. стекао је диплому пијанисте, а 1931. и диригента. 

По повратку са студија, Милошевић је радио као педагог у Музичкој школи, а потом и на Музичкој академији у Београду, где је предавао композицију и дириговање. У периоду од 1960. до 1967. био је декан ове високошколске установе. Године 1950. и 1951. обављао је дужности начелника музичког одељења Другог програма Радио-Београда, потом је био председник Удружења музичких уметника Србије. Од 1958. до 1960. био је на челу Удружења композитора Србије. 

На извођачком пољу Предраг Милошевић се истакао као хоровођа Првог београдског певачког друштва и као диригент Београдске и Новосадске опере, док је, наступајући као пијаниста, често изводио дела тада савремене литературе: остварења Арнолда Шенберга, Беле Бартока, Паула Хиндемита и Даријуса Мијоа. Веома је значајна и његова активност као преводиоца оперских либрета, соло песама и хорова. Заједно са Михајлом Вукдраговићем са чешког је превео студију Наука о музичким облицима Карела Болеслава Јирака, док је као критичар сарађивао у часописима Музички гласник и Звук.

Опус Предрага Милошевића, према речима Властимира Перичића, карактерише објективан однос према музичкој материји, јасноћа и прегледност облика и фактуре, као и савремени израз који је близак неокласичној струји по свесном одбацивању субјективизма и сентименталности. У студији Предраг Милошевић - Портрет музичког ствараоца из 2019. године, Јелена Михајловић Марковић истиче да: "Оно што суштину његовог опуса чини занимљивом, јесте стилска линија која иде од импресионизма у Сонатини, преко необарока у Гудачком квартету, до неокласицизма у Симфонијети. Дакле, у основи два стилска усмерења, односно две фазе - импресионизам и неокласицизам. Таква стилска преоријентација сама по себи намеће поређење са Морисом Равелом, а могуће је да је овај велики композитор, чија дела је Милошевић често имао прилике да слуша у Прагу, и имао утицаја на њега у погледу стилског заокрета. Гудачки квартет и Симфонијета заправо су врло сродни по музичком језику, јер оба дела садрже спој истих стилских одредница, али другачије, тј. обрнуто нијансираним: док у Квартету преовладава необарок у синтези са неокласицизмом, у Симфонијети је неокласицизам основна нота, док су елементи необарока у композиционом поступку свакако изражени, али у мањој мери него што је то био неокласицизам у квартету. Сонатина, пак, иако стилски потпуно одвојена, чини заједништво са овим делима пре свега у структуралном погледу, односно она, као хронолошки прво дело, садржи многе клице које, остварене у следећим делима, чине Милошевићев опус у извесној мери хомогеним и заокруженим," речи су Јелене Михајловић Марковић.   

Емисију започињемо Сонатином за клавир, коју је Милошевић писао 1926, у периоду када је био у пуној форми као пијаниста, па из тог разлога ово дело пред интерпретатора поставља знатне извођачке захтеве. Сонатину је Милошевић премијерно представио публици у Прагу исте године, а у емисији ћемо слушати интерпретацију Душана Трбојевића. 

Потом следи Гудачки квартет из 1928, који је композитор такође писао у току студентских дана у Прагу, а за који је исте године добио награду београдског удружења Collegium musicum. Квартет су премијерно у Прагу извели чланови славног квартета Ондржичек, а затим је дело, по композиторовом повратку са студија, представљено и у Загребу 1931. године. Јелена Михајловић Марковић указује да "За разлику од врло повољних оцена од стране чешких критичара... Милошевићев Квартет није наишао да добар пријем и разумевање у нашој средини... Заједнички став београдских и загребачких критичара огледао се, негативно интонираном мишљењу, да се ‘Милошевић приклања естетици објективизма', и да је његова музика недоступна ширем аудиторијуму јер ‘пише више умом него срцем'," истиче Јелена Михаловић Марковић у студији Предраг Милошевић - Портрет музичког ствараоца.

Симфонијета из 1930. године представља Милошевићев дипломски рад на мајсторској школи Јозефа Сука. Дело су 11. марта 1931. године са великим успехом премијерно одсвирали чланови Чешке филхармоније под управом Карела Болеслава Јирака, а оно је наредне године представљено и нашој публици, када је Београдском филхармонијом дириговао Стеван Христић. Међутим, Јелена Михајловић Марковић указује на једну важну историјску чињеницу која је везана за Милошевићеву Симфонијету. Наиме, након београдске премијере дело дуго није могло да се изводи због тога што је загубљен нотни материјал. Пред само избијање Другог светског рата Милошевић је на захтев аташеа за културу при чешкој амбасади послао у Праг свој једини примерак Симфонијете. Услед ратних прилика, партитура је загубљена, а њена судбина је дуго је била неизвесна. И сам композитор ју је тражио приликом свог првог послератног боравка у чешкој престоници, да би је коначно пронашао Властимир Перичић у библиотеци Прашког народног конзерваторијума и на тај начин вратио ово дело на концертну сцену. 

Уредница Ирина Максимовић Шашић