Стваралаштво Фердинанда Паера

Након опере, концертна вокално-инструментална музика заузима најважније место у опусу Фердинанда Паера. Паер је аутор низа пригодних световних кантата, драмских кантата које се приближавају оперском изразу, те више духовних ораторијума и мисних ординаријума. Док кантате проналазимо на маргини опуса током његове читаве каријере, најзначајније духовне композиције потичу из прве деценије 19. века, односно периода када је радио у Бечу, а затим био капелмајстор на двору у Дрездену. Највећу пажњу изазвао је Паеров ораторијум Свети гроб; или: Страдање Исуса Христа, који је премијерно изведен у Бечу 1803. године, након чега је популарност стекао и у Дрездену, где је постављен више пута у наредних двадесет година, у склопу обичаја извођења пасијске музике. Савременици су у овом ораторијуму препознавали Паерово оперско писмо, и то у израженој вокалној мелодијској инвенцији и ефектној оркестрацији. Ораторијум је такође засићен наступима хора и садржи развијене полифоне ставове, што га ипак јасно одваја од очекивања оперске публике. Либрето из пера Пјетра Бањолија започиње самом Исусовом смрћу, а о његовој патњи сазнајемо из рефлексија ликова ораторијума: Марије Магдалене, Светог Јована, Никодима и Јосифа из Ариматеје. У централном делу ораторијума пажња је усмерена на Богородицу, те ликови говоре о њеној патњи и снази. Ораторијум се завршава предсказањем Светог суда из Откровења Јовановог, чиме Паерово дело заправо спаја две велике ораторијумске теме - тему пасије и тему апокалипсе - од којих је потоња стицала све већу популарност у Бечу током овог периода. 

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић