Имагинарни пејзажи

Марко Пауновић у свом раду често прибегава оживљавању тонских архива, које спаја са медитативним и меланхоличним звучним пејзажима, оствреним у окивирима амбијенталне дрон музике. Овај аутор од аудио фрагемената са четвороканалних магентофонских трака, ствара модификоване звучне лупове, којима потцртава како сам каже „беспредметну атмосферичност или чист звучни садржај вокалног (пре свега, хорског) извођења”. Такође, Пауновићеве радове често прате, као концептуални мото и његови поетски текстови, који служе као полазишта за настанак композиције.

Све ове елементе проналазимо и у остварењу ватраземљаваздухсветлоствода којем је придодана и изражена радиофонска димензија, оличена у наративној компоненти проистеклој из спојева теренских и пронађених снимака са конотацијама које носе са собом пет основних елемената. Пауновић се притом не труди да пружи музички евокацију ватре, земље, ваздуха, светлости и воде, али ипак усидрује сваки од сегмената свог рада у звучни универзум који слушаоца недвосмилсено асоцира на одређени елемент, чиме нарацију чини мање апстрактном, а више радиофонски пријемчивом. Тако настају амбијенталне целине, које су прожете теренским снимцима насталим на острву Корчула, на улицама Париза и Истанбула, Пацифичком океану, односно исечцима приватног "архива шумова" Маје Ђорђевић, певања на поноћној божићној миси у цркви Светог Диониса у Баменталу, као и истраживањима структуре често оштећених магенотофонских траха и новонасталог синтетичког звучног спектра. Резултат је изузетно атмосферични рад, кој може да се преципира на чисто музичком нивоу као поетски колаж различитих звучних извора, али и као узбудљиви "слушни филм" који се одвија у слуху и уму сваког слушаоца.

Уредница Ксенија Стевановић