Стваралаштво Фердинанда Паера

У трећој емисији циклуса који приређујемо поводом 250. годишњице рођења италијанског композитора Фердинанда Паера слушаћете оперске нумере овог аутора, као и Николе Цингарелија и Ђузепа Николинија.

Иако је Паер писао и у традиционалним жанровима италијанске озбиљне и комичне опере, његов историјски допринос лежи у мелодрамским жанровима који су били под утицајем француске републиканске опере комик. Равнотежа између комичних и озбиљних елемената у овим делима знатно варира. Паерова опера Сарђино, насловљена као херојско-комична драма, служи се псеудо-херојским патосом и ставља комичне ликове у средиште радње. Насупрот томе, опере насловљене као „семисерие” у основи су озбиљне опере са срећним завршетком, са маргиналним комичним или пасторалним ликовима, те неретко и уз приметну употребу такозваних готских сцена и сцена лудила, као што је случај у опери Ањезе. Комбиновање озбиљног и комичног стила Паер остварује и на нивоу самог вокалног израза, који је вишеслојан и изразито реалистичан. Иако се не елиминише до краја подела на озбиљне и комичне ликове, ликови такозваног међукарактера добијају истакнутије улоге и технички захтевније и експресивније роле. Коначно, Паер унапређује употребу финала као слободну форму ансамбл-нумера преузету из комичне опере како би и у сериозној тематици постигао сложени драмско-музички континуитет на позорници.

Николо Цингарели водећи је представник италијанске опере у генерацији која је непосредно претходила Фердинанду Паеру. Иако је скоро искључиво стварао у жанру опере серије, Цингарелијев опус обележава његова неуморна потрага за једноставним, емотивним и реалистичним вокалним изразом, у коме проналазимо могуће узоре за Паеров мелодрамски стил.

Девет година старији од Паера, Ђузепе Николини често се наводи као један од последњих представника традиционалне наполитанске оперске школе, а може се посматрати и као пример отпора тенденцији развоја мелодрамских жанрова, коју најбоље оличава Паеров опус. Николинијевим операма, које су врхунац популарности такође имале у првој деценији 19. века, не мањкају инвенције и вокалне идиосинкратичности, али воде ка петрификацији, те и стереотипизацији традиционалних жанрова опере серије и драме ђокозо.

Аутор Срђан Атанасовски
Уреднице Ксенија Стевановић и Сања Куњадић