Нова дискографија

На најновијем албуму Хендловог и Хајдновог друштва из Бостона под управом Херија Кристоферса, објављеног у септембру прошле године за издавачку кућу Коро налазе се Симфонија број 100 у Ге дуру, позната и као Војничка симфонија, као и Нелсон миса Јозефа Хајдна.

Војничка симфонија први пут је изведена у Лондону 1794. године, а компонованa је за серијал концерата чувеног лондонског импресарија Саломона. Оно што је тада очарало публику, а што је посебно истакнуто на снимку који вечерас слушате, је такозвани "јаничарски" оркестар, односно укључивање удараљки које су током 18. века биле коришћене у војничким ансамблима из Османлијског царства, а чија је појава у другом ставу на премијери изазвала „апсолутне узвике одушевљења и аплаузе". Како се може сазнати у програмској књижици, Хајдн је у партитуру унео деонице великог бубња, тријангла и чинеле, како би нагласио овај инструментални корпус, али је пракса била да се укључи и војнички „полумесец са прапорцима", на којем је извођач импровизовао, будући да није било записаних нотних инструкција. Интерпретација коју вечерас представљамо посебно наглашава ову инструменталну групу, чији звук и код данашњих слушалаца изазива изненађење и ствара интересантни сонорни ефекат.

Иако звучно сасвим другачија, Нелсонова миса Јозефа Хајдна се често упарује са Војничком симфонијом овог аутора, што на концертним подијумима, што на дискографским издањима. На албуму који вечерас представљамо њу уз ансамбл Хендловог и Хајдновог друштва изводи и Хор ове најстарије америчке музичке институције, као и солисти: сопран Мери Беван, мецосопран Кетрин Вин-Роџерс, тенор Џереми Бад, и баритон Самнер Томпсон.

Дело чији је оригинални назив Миса ин Ангустис, односно Миса за тешка времена, једна је од шест које су настале пред крај Хајдовог живота, као део обавеза које је композитор имао према својим вишедеценијским меценама, породици Естерхази. Сваке године, за имендан кнегиње Естерхази, Хајдн је компоновао по једно вокално-инструментално дело, а композиција настала 1798. године, без сумње је била инспирисана тешким временима која су захватила Европу и ратом који је Аустрија тада водила против Наполеонових трупа. Само пар дана пре првог извођења дела, до Беча су стигле вести о Нелсоновом неочекиваном тријумфу у поморској бици код Абукира, те су борбени карактер дела као и његов свечани, оптимистичан крај публику несумњиво асоцирали на ову победу. Веза између Нелсона и мисе само је додатно потврђена две године касније када је приликом посете замку Естерхаза, ово дело изведено пред британским адмиралом, сада трајно добијајући име Нелсон миса.

Међутим, свој значај и величину ово дело није стекло због повезивања са великим војсковођом, већ пре свега због изузетних музичких квалитета, који се огледају у композиционом мајсторству и готово неограниченој имагинацији аутора. Комбиновање комплексних полифоних сегмената, укључујући и канон у Креду, са очаравајућим мелодијама у ставовима Ет инкарнатус ест и Агнус деи, чине ову мису сублиматом свих музичких знања и узроним примером високог стила бечке класике у области вокално-инструменталног жанра, због чега се некад ово дело назива и „најзначајнијом појединачном композицијом" Јозефа Хајдна.

Интерпретација објављена на овом албуму, забележена је, као и Војничка симфонија, током концерта, одржаног у Симфонијској дворани у Бостону јануара прошле године. Ово извођење посебно плени захваљујући одличном хору Хендловог и Хајдновог друштва, као и сигурним наступима солиста. Према мишљењу критике, пред нама је једно солидно тумачење ове обимне партитуре, које се може по квалитету упоредити са „гранитним извођењима Пинока и Гардинера, и које се приближава и снимку Хикокса, где су се хорске, оркестарске и солистичке звезде ипак тако поређале да интерпретацији дају нешто мало више", како то закључује критичар часописа Грамофон.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић