Новица Милић: Гозбе

Нови рукопис Новице Милића својеврсна је историја књижевности од античких времена до касне ренесансе, али, ако се тако може рећи, проблемска историја књижевности у којој су општа места тек оквир за рефлексије о мотивима, темама, проблемима што их одређено доба покреће и разрешава. Књижевност се, утолико, разуме као одговор на епохалне склопове, као покрет духа који настоји да продре у оно што одређено доба чини управо таквим каквим се рефлектује у књижевности. Због тога је Милићев рукопис, у својим уопштавањима, и филозофски текст који барата појмовима и структурама. Не, дакле, теоријско-књижевна студија – иако јесте и то – већ филозофска рефлексија која ће у разматрање давних епоха без предрасуда да унесе савремене филозофске, филолошке, етимолошке заплете и дилеме. 

У пет емисија доносимо Милићева разматрања ренесансних писаца, али из сасвим специфичних перспектива. Ако је, рецимо, опште место историје књижевности да у следу који почиње с Дантеом и води до краја ренесансе, проблем тела и телесности постаје све наглашенији – Дантеова Беатриче је тек нетелесни идеал, Петраркина Лаура је телесна, али не у пуној мери, док Бокачови јунаци урањају у телесност без остатка – Милићева интервенција ремети то школско место ренесансних мотива утолико што проблем тела у ренесанси поставља као мотив који води до сложенијих структура и отвара кудикамо дубља питања епохе. Тело постаје политички, а не само уметнички улог, оно с (хришћанске) маргине прелази у центар ренесансних опсесија, али на такав начин да, заправо, постаје улог у измењеним духовним играма, оно постаје залог не само уметничке и политичке слободе, већ и будућности која се огледа управо у делима великих ренесансних песника и писаца. 

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић