Музеј звука – Композиције за харди-гарди

Харди-гарди је жичани инструмент са неколико мелодијских и бордунских жица, на којем се тон добија окретањем точка и његовим трењем о жице. Мелодије се производе уз помоћ клавијатуре која у савременој изради инструмента има двадесет четири дирке, а захваљујући бордунским тоновима који се на жицама производе, укупан звук подсећа на спој виолине и гајди. Најстарија, релативно гломазна верзија инструмента који се тада називао „органиструм”, појавила се током средњег века, а превасходна улога му је била да помаже певачима вишегласних композиција како би изводили полифона дела и одржавали тачну интонацију. Током ренесансе, усавршен је његов дизајн и димензије су постале знатно мање, те су почели да га користе путујући музичари, минстрели. У то време, харди-гарди се могао чути и на европским дворовима и видети у рукама анђела на порталима и витражима цркви, али је временом овај инструмент помало монотоног и меланхоличног звука изгубио своју привлачност међу припадницима виших друштвених слојева. Тада су га присвојили просјаци, најчешће слепи свирачи на овом инструменту, који су звуком инструмента покушавали да привуку пажњу пролазника и прикупе милостињу. Инструмент је био коришћен широм Европе – од јужне Француске, Шпаније, Мађарске, Пољске, преко Украјине па све до Русије. У Украјини, овај инструмент је био познат и као лира или релиа, а свирачи на њему „лирњики”. Власти су ове музичаре-просјаке у Украјини и Русији прогониле све до почетка XX века, када је, накратко, препозната вредност њихове фолклорне уметности. Ипак, највећи ударац су доживели током стаљинистичких прогона током тридесетих година прошлог века, када је велики број ових свирача настрадао.

Репертоар који су изводили руски свирачи на харди-гардију чиниле су традиционалне мелодије, песме, али и духовни напеви из различитих области. Неке од ових мелодија, објављене на албуму Руски харди-гарди Андреја Виноградова, слушаћете у емисији.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић