Рејха и дувачки квинтет

Рејха је дувачки квинтет уобличио као посебан жанр камерне музике, са утврђеним инструменталним саставом који је обухватао флауту, обоу, кларинет, фагот и хорну. Иако је на ову концепцију утицала такозвана harmoniemusik негована на бечком двору, која је подразумевала употребу дувачког октета са удвојеним деоницама обое, кларинета, хорне и фагота, дувачки квинтет се јасно разликује од ове традиције тиме што је удвајање инструмената одбачено. Захваљујући техничком унапређењу дувачких инструмената, било је могуће да свака деоница буде тембровски јединствена, изражајна и виртуозно третирана. Рејхи су били блиски идеали хајдновског гудачког квартета, те су деонице конципиране као равноправне, док је музичка фактура разноврсна и неретко сложена.

Међу ауторима који су се придружили Рејхи у неговању жанра дувачког квинтета важно место заузима Франц Данци. Седам година старији од Рејхе, Данци је током каријере био ангажован као капелмајстор у Минхену, Штутгарту и Карлсруеу, посвећујући највише енергије својим операма, којима је дао значајан допринос успостављању озбиљне опере на немачком језику. Данци је дувачке квинтете компоновао током последње деценије живота, у Карлсруеу. Прва Данцијева збирка од три дувачка квинтета објављена је као опус 56 у Паризу и Берлину 1819. и 1820. године, док је друге две, опус 67 и 68, објавила чувена издавачка кућа Андре из Офенбаха, 1823. и 1824. Данцијеве дувачке квинтете одликује четвороставачна структура, изражена композициона умешност, идиоматска мелодика, као и склоност ка хроматизованој фактури.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредица Сања Куњадић