Нова дискографија – Албум „Гласник” Елен Гримо

Као и неколико њених претходних дискографских издања и њен последњи албум је концептуално замишљен као имагинарни дијалог између музике Волфганга Амадеуса Моцарта и савременог украјинског композитора Валентина Силвестрова. На албуму се налазе три Моцартова остварења – Фантазије у де молу Кехлова ознака 397 и це молу Кехлова ознакла 475, као и Концерт за клавир у де молу Кехлова ознака 466 – која Гримоова изводи у хронолошком реду.

Након ових дела, као својеврсан "ехо" Моцартових остварења, други део албума заузимају композиције Валентина Силвестрова. Прва од њих, композиција Гласник за клавир и гудаче из 1996, позајмила је и име читавом албуму, а музички се ослања на дела Моцарта, као својеврстан омаж неким прошлим временима. Овај "поглед уназад" додатно појачава посвета овог остварења, упућена композиторовој преминулој супрузи, као још једно подсећање на живот који је постојао некада раније, и онај који живимо данас. Силвестров користи моцартовску тему која треба да буде "гласник" који ће омогућити комуникацију између две епохе; како то сопственим речима објашњава „он не пише нову музику - његова музика је одговор и ехо на оно што већ постоји”. Тако се у наредном делу на овом албуму, под називом Два дијалога са постскриптом из 2002. године, чују одблесци музике Шуберта и Вагнера, док албум заокружује верзија композиције Гласник у клавирској транскрипцији. Меланхолично расположење често је присутно у делима Силвестрова, док молски тоналитети у опусу Моцарта представљају реткост. Према мишљењу Елен Гримо, за Моцарта „молски тоналитети сугеришу конфорнтацију са судбином или усудом" те јукстапонирање ових дела пружа додатну поруку: „да у несигурним временима човечанство не треба да посегне за "лаким решењима" ... већ да се кроз "интензивнију музику" и интроспекцију потруди да створи простор у којем можемо да живимо у истини... и да тежимо ка већој хармонији међу собом, и са нашом планетом”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић