Мајстори барока

Антонија Бембо, била је једна од најпознатијих италијанских певачица и композиторки XVII века. Рођена је у Венецији вероватно око 1643. године као јединица доктора Ђакома Падоанија, који се кретао у интелектуалним и уметничким круговима Млетачке Републике. Иако ју је отац одредио за наследницу његовог иметка, њену едукацију и васпитање је ипак препустио вољи Антонијине мајке, вероватно желевши да донекле ограничи њену побуњеничку природу. Антонија Бембо је добила образовање типично за девојку из вишег сталежа. Родитељи су по свему судећи приметили музички таленат своје ћерке, те јој је учитељ музике био нико други до Франческо Кавали који је тих година био први оргуљаш Дуждеве капеле и један од најпознатијих оперских композитора тог доба. Антонија се 1659. године удала за патриција Лоренца Бемба, члана познате и старе венецијанске аристократске породице која је изнедрила дужда и бројне важне званичнике. Овај брак из којег ће се родити троје деце, изгледа да није био по вољи њених родитеља, јер ју је отац ускоро оставио без наследства због њеног „непоштовања" које га је ражалостило. Могуће је да је породица Антоније Бембо сматрала да уместо да искористи своје интелектуалне и уметничке потенцијале у које је толико уложено, она их траћи на живот удате жене. Ипак, судбина ове уметнице неће бити везана за домаћински живот. Наиме, 1672. године она је затражила развод од Венецијанског патријарха, оптужујући супруга, који је постао важан чиновник републике, за „лош третман, крађу и константно неверство”. Неке три године касније Антонија Бембо је напустила Венецију и преселила се у Париз где се у престоници Француске у потпуности посветила певању и компоновању. Кретала се у највишим друштвеним круговима, а певала је и пред краљем Лујем XIV. Он јој је дао новачну потпору што јој је омогућило да живи самостално и нађе смештај при женском интернату „Петит Унион Кретијен де Дам де Сен-Шомон” намењеном женама које су из животних разлога остале без заштите породице. 

Антонија Бембо се окушала у готово свим вокалним жанровима свог доба: опери, серенади, арији, световној и духовној кантати, као и у великом и малом француском мотету. Њена дела се данас чувају у рукопису у Националној библиотеци Француске, а саме збирке показују да је била тражена у високим друштвеним круговима, јер су њихови повези раскошни, а посвете упућене највишим круговима аристократије. Њена дела су се чувала у Краљевској библиотеци у Версају и између осталог поседују и монограм Луја XIV. Занимљиво је напоменути да је Антонија Бембо 1707. године написала и оперу под називом Херкул љубавник, на либрето који је 1662. године употребио њен учитељ Франческо Кавали.

Уредница Ксенија Стевановић