Уметност интерпретације

Енглеско-амерички диригент Леополд Стоковски, рођен 1882. године у Лондону, студирао је на Краљевском музичком колеџу у овом граду. Професионални ангажман започео је 1903. године као оргуљаш, у катедрали Светог Јакоба у Лондону, да би убрзо отишао у Париз, како би похађао додатне курсеве из дириговања. Када је 1908. године Симфонијски оркестар из Синсинатија огласио да тражи новог диригента, Стоковски се пријавио и упркос недостатку озбиљније праксе, добио ово намештење. Новине које је увео, попут „Популарних концерата” и његова нескривена намера да промовише дела савремених, живих аутора, попут Штрауса, Сибелијуса, Рахмањинова, Дебисија, Глазунова и Сен Санса, наишле су на опште одобравање, а њему обезбедиле репутацију једног од најузбудљивијих младих диригената. Само три године касније, уследио је позив из Филаделфије, у којој ће остати наредних двадесет пет година. Филаделфијски оркестар, чији је шеф диригент био до 1936. године, Стоковски је трансформисао у један од најбољих ансамбала на свету, препознатљив по свом глатком, баршунастом звуку. 

Леополд Стоковски је посебну пажњу посвећивао грађењу кохерентног оркестарског звука који је заснивао на снажном и богатом звуку гудачког корпуса. Упамћен као диригент који је управљао без палице, Стоковски је на сцени експериментисао са различитим аспектима визуелне презентације музике, попут различитих начина осветљења музичара, али и кроз медијску афирмацију класичне музике.

Ипак, било је и замерки на његово дириговање – можда највећа била је склоност да мења оригиналну оркестрацију, што је била релативно честа пракса у првој половини XX века. Више успеха код критике имао је са својим оркестрацијама и транскрипцијама дела на пример Јохана Себастијана Баха, која је упознао у младости као оргуљаш, а која је желео да приближи широј публици. 

Током каријере која је трајала колико и његов дуг животни век – до 1977. године, Стоковски је дириговао свим значајним америчким оркестрима, остваривши импозантну каријеру о којој говоре бројни албуми на којима је забележио широки дијапазон литературе епоха класицизма и романтизма. Веома рано се заинтересовао за фонограф, тако да је прве снимке својих извођења забележио још 1917. године. Његов ентузијазам за нове, експерименталне технике снимања није га напустио ни касније, а један од најпознатијих примера је аудио запис цртаног филма Фантазија Волта Дизнија, који је у сарадњи са „Беловим лабораторијама” забележен у изузетно комплексној, раној верзији вишеканалног начина снимања. Своје прве стерео записе објавио је 1954. године за издавачку кућу Ар-Си-Еј Виктор, на којој су забележени одломци из балета Ромео и Јулија Сергеја Прокофјева. 

Уредница емисије: Ивана Неимаревић