Рејха у Бечу

Рејхин симфонијски опус обухвата више од десет дела, али је велики део у недатираним рукописима, фрагментима или је изгубљен. Јасно је да је симфонија била у Рејхином фокусу на почетку његове каријере, када је боравио у Бону и Хамбургу, као и на самом крају његовог бечког периода, око 1808. године, када је у кратком периоду компоновао неколико амбициозних симфонијских остварења, која стилски јасно припадају актуелним тенденцијама у бечкој средини. Симфонију у Еф-дуру је завршио у септембру 1808. године. Након лаганог увода, ова симфонија доноси сонатни алегро изненађујуће играчког карактера у троделном метру, а посебно је занимљива и употреба контрабаса као мелодијског инструмента. Елаборирани симфонијски финале укључује фугато и слободни контрапунктски рад, због чега поједини музиколози виде паралеле са Моцартовом Јупитер симфонијом.

Рејхин Октет у Ес-дуру потиче из исте, 1808. године, а писан је за ансамбл сачињен од обое, кларинета, хорне, фагота и гудачког квартета, уз могућност укључења контрабаса ад либитум. Камерна остварења која обимом чак и превазилазе симфонијске оквире, а која су писана за ансамбле овог типа, била су посебно популарна у Бечу почетком 19. века. Основни модел за овај жанр био је Бетовенов Септет у Ес-дуру, из 1800. године, који је био међу најизвођенијим камерним делима на јавним концертима у Бечу. За разлику о Бетовена, Антоњин Рејха се враћа четвороставачном циклусу, а контрабас придружује као ад либитум, а не облигатни инструмент. Оно што, међутим, повезује ова два опуса, али и сродна остварења Луја Шпора и Франца Шуберта, јесте акценат на тематском развоју материјала, тематске везе између ставова засноване на препознатљивим ритмичким обрасцима, као и истакнута улога лаганог става писаног у облику тема са варијацијама.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић