Мајстори барока
Мотети Андреа Кампре у извођењу ансамбла Акилон под управом Себастијена Мајекса.
Биографија Андреа Кампре, једног од ако не најважнијих, онда засигурно најимагинативнијих композитора француског барока између генерације Лилија и Рамоа, је посебна по томе што је он своју каријеру у црквеним музичким ешалонима претпоставио оперској сцени, да би се потом поново вратио духовној музици у последњим деценијама свог живота.
Кампра је рођен 1660. у Екс-ан-Провансу, а до своје 34. године постепено је напредовао од југа Француске и места капелмајстора у црквама у Тулону, Арлу и Тулузу, до Париза где је 1694. добио престижно место музичког руководиоца базилике Нотр Дам. За службе у овој богомољи писао је такозване „мале мотете” који су брзо стекли велику популарност међу паством, а савременици су записивали да се народ окупљао у великом броју како би слушао ова дела. Њихова популарност је лежала у вештом споју италијанске емотивне и мелодијске непосредности и француске уздржане елеганције, уз дашак непатворене театралности и искрене религиозности. Као и Камприне „опере-балети”, тај иновативни жанр који је увео у француску музику, и ова дела су пленила својом стилском версатилношћу и непредвидивошћу.
Кампра је током живота објавио пет књига мотета у издању париског штампара Балара. У прва два тома приметан је утицај народних мелодија и француских плесних ритмова, док у трећој књизи Кампра све више имитира „италијански стил” проистекао из секуларне кантате, са понављањем речи, кончертато елементима и виртуозним аријама. Због тога можемо рећи да се у његовом опусу, кантата на француском језику и такозвани мали мотет формално разликују једино по субјекту који обрађују, односно припадности духовној или световној сфери. У погледу израза – у споју француске орнаментације и италијанске мелизматике оне су истоветне.
Уредница Ксенија Стевановић
Коментари